GEOPOLITIKA EVROAZIJE: KINA I BUDUCI RAT

Kina i
budući rat




Geopolitika Evroazije







Već duže vreme, o Kini se veoma mnogo priča u dobrom i u lošem
smislu, odnosno procenjuje se njeno mesto, značaj i uloga u
zajednici drugih nacija i država u vremenu koje dolazi, kao i u
novoj podeli odnosa snaga na planeti. Izvesno je to da Kina ni u kom
pogledu nije zanemarljiva sila, kao i da ona nikoga ne ostavlja
ravnodušnim. Kao velika sila dolazećeg veka, Kina danas zabrinjava
Ameriku, proziva Evropu, dok je sa Rusijom već iscrtala snažan
geopolitički savez.







Preduslovi
geopolitičke pozicije Kine



Više nego mnoge druge zemlje univerzuma, Kina je žrtva večitih
klišea. Zapadni i evropski vojni stručnjaci koji je posmatraju, ne
mogu ni da citiraju ime Kine, a da ne citiraju večnog
Sun Cua. Jedan deo
desnice na Zapadu ne može o Kini da govori a da se pri tom ne
zastraši tzv «žute najezde», jedan deo evropske tzv. proameričke
levice i danas Kinu proziva za
Tjenanmen
spočitavajući joj nepoznavanje prava čoveka, i, najzad, jedna
nedavna medijska kampanja u Francuskoj ubeđivala je javnost da je
tržište preplavljeno jevtinom kineskom robom, za nas stanovnike
zapada, velika «ekonomska opasnost». Uprkos tome, i jedni i drugi i
treći itekako su zadovoljni da Kini prodaju svoju najrazličitiju
robu, jer je « Kina ipak isuviše velika», kako kaže Kisindžer. (China
is too big, Kissinger). Roba koja se Kini sa zapada
nudi kreće se od najviših preciznih tehnologija, preko transportnih
i putničkih aviona, sve do znanja iz oblasti vinogradarstva. Budući
da su Kinezi u doba
Koncesija
od Nemaca već nasledili sposobnosti za proizvodnju piva
Tsingtao,
oni sada uz pomoć Francuza ulaze u tehnologije
proizvodnje kvalitetnog vina, u čemu savremenost uvek dobro i vešto
spajaju sa sopstvenom obnovljenom tradicijom. Takođe, ogromno
tržište od oko 500 miliona potrošača čini u Kini samo polovinu svih
korisnika mobilnih telefonskih aparata opredeljenih za finsku marku
Nokia, uprkos
tome što Kina i sama proizvodi nekoliko svojih modela. Avion finske
avio kompanije permanentno je zato prisutan na prospektu
futurističkog pekinškog aerodroma.





U
sektoru automobilske industrije, svim velikim svetskim markama
olakšano je da zatrpavaju ogromno kinesko tržište u snažnoj
ekspanziji, zbog mreže ultramodernih puteva i autoputeva. Od znaka
društvenog statusa i uspešnosti Kinom danas krstare kvalitetni
nemački (Mercedes, BMW,
Audi ), i američki proizvodi (Chrysler,
General Motors), kao i sve kategorije automobilskih
proizvoda susednih zemalja, Koreje i Japana. Kinesko tržište je
danas u tom domenu verovatno najbogatije na svetu. Kineski vozni
park razvija se brzinom svetlosti, a saradnja sa
Citroen –om, koji trenutno zauzima gotovo monopol u kineskim taksi
vozilima, sve je jača i impozantnija. Takođe, modne kuće i
proizvođači luksuznih parfimerija, kao i mreže velikih francuskih i
evropskih restorana, zauzeli su teren u ovoj ogromnoj zemlji na
zadovoljstvo bolje stojećeg sloja Kineza, dok su oni na nižoj
socijalnoj lestvici potrošači velikih kineskih uslužnih kuća
izgrađenih po uzoru na francuske marke, slične istim takvim radnjama
u Tokiju ili Seulu. Najzad, najveća industrijska i trgovačka svetska
preduzeća danas ne predstavljaju više ništa ako ne poseduju barem
jednu poslovnu kancelariju u Pekingu i Šangaju.






Konfučijanski smisao za razmenu i trgovinu u potpunosti dolazi do
izražaja u kineskim odnosima sa svetom. Na optužbu koja im je
upućena da zapadnoevropske zemlje i tržišta preplavljuju jevtinim
kineskim košuljama, kineski ministar trgovine i izvoza spremno
odgovara da je za kupovinu samo jednog evropskog AIR-BUS aviona A
380 potrebno prodati 800 miliona kineskih košulja!Naravno, zapadni potrošači su uprkos zamerkama svojih
vlada itekako zadovoljni kada mogu da nađu jevtinu kinesku robu, dok
upravo oni koji Kinezima zameraju na njihovoj trgovačkoj
sposobnosti, po svetu svuda traže jevtinu radnu snagu.Njima tzv. industrijske «delokacije», koje oštećuju
matične radnike zapadnih zemalja uopšte ne smetaju, niti im smeta
jevtina radna snaga «zemalja u razvoju» koju surovo iskorišćavaju i
koja za male nadnice radi bez socijalne zaštite i bez sindikalne
zaštite.Ali im zato smeta
sposobnost Kine da plasira jevtine proizvode na sva svetska tržišta.
Kinezi su se u proizvodnji jednostavno pokazali sposobnijima i to
treba priznati. Njihova vredna dijaspora preplavila je konfekcijske
radnje širom Francuske, a njihova sposobnost da rade zajednički i u
svoju opštu korist iracionalno smeta onima koji bi od konfučijanstva
mogli nešto da nauče. Naravno, licemerno je braniti slobodno
tržište, a najvrednijoj zemlji sveta osporavati snažan proboj na to
isto slobodno tržište !

Kada zapadnoevropske zemlje Kinezima zameraju poluciju, odnosno
ekološko zagađenje, Kinezi nas s pravom odmah podsećaju na naša
zapadna iskustva, kao i na činjenicu da su Sjedinjene američke
države i dalje prvi zagađivač sveta. Kinezi se ne brinu mnogo ni
zbog naših zamerki o preteranoj urbanizaciji, ili o radnim brigadama
koje u fabrike polaze pevajući, sa dozom nekadašnjeg militarizma.
Oni su prosto zadržali ono što je bilo u skladu sa njihovom
tradicijom. Imati posao Kinezi smatraju velikom privilegijom i oni
su, u konfučijanskom duhu, srećni kada rade. Kina je danas
preokupirana jačanjem industrije i povećanjem proizvodnje, uz
poštovanje svih pravila
Svetske trgovinske organizacije u koju je primljena
decembra 2001. godine, ali ono što je Kini najvažnije jeste
reciprocitet i uzajamnost u odnosima i trgovini sa zapadom.






Može se reći da su za Kinu istorijski «Ratovi
za opijum» koji simbolišu aroganciju i licemerje
britanskog imperijalizma (danas potpuno preuzetog od strane Amerike)
davno završeni, a ponižavanje drugih naroda karakteristično za
anglosaksonsku i zapadnu istoriju, Kinezi su dobro upamtili. Ali,
ova stara nacija iz same zore čovečanstva, pokazuje nam upravo to da
ni industrija, niti trgovina nisu, kao na liberalnom kapitalističkom
Zapadu cilj i svrha sami sebi, već su oni samo način da se u
zajednici naroda zasnuje i dokaže sopstvena snaga i zauzme
odgovarajuće GEOPOLITIČKO MESTO.
Kina danas uspeva da bude
proizvodno sposobna i superiorna, ali za Kinu ta slepa trka nije
instrument mondijalizacije, kao što je to slučaj u našim zemljama,
već, naprotiv, nacionalnog oporavka i samosveti.
Upravo ova činjenica je u stvari
ono što najviše smeta licemernim zapadnim mondijalističkim
kritičarima kineskog razvoja.






Strepeći od jedne jake, industrijalizovane, nuklearno opremljene,
specijalno i planetarno kosmički osposobljene Kine, Sjedinjene
američke države pokušavaju ovoj sili da zabrane prodaju oružja i
tehnički rafiniranih proizvoda. Embargo na oružje Kini održavan je
od strane zapada zahvaljujući stalnom pritisku Vašingtona na svoje
zapadne «saveznike» od vremena Tjenanmena, odnosno 1989. godine,
kada su kineske demonstracije protumačene kao želja da se u Kini
napravi demokratija zapadnog tipa.






Međutim, ova ogromna zemlja iznutra i dalje nesmetano jača svoju
tzv. «narodnu oslobodilačku
armiju»,
a branu mogućoj anarhiji i dalje čini
Komunistička partija Kine
kao naslednik narodnih, oslobodilačkih pokreta i učenja
Mao Ce Tunga.
Kina je jedna od retkih zemalja, koja se, da bi doživela ekonomski
preporod, nije u potpunosti odricala svoje prošlosti. Ta drevna
istorijska tvorevina u kojoj je većinski i dominantan etnički
element Han,
uprkos tome, uspela je da pomiri i održi ništa manje od
53 etničke zajednice, na ogromnim kontinentalnim i slabo naseljenim
prostorima kao što su Ksinđijang ili Tibet, koji se nikako ne
ograničavaju samo na deo naseljen između Mongolije i ostrva Hainan.
Ova ogromna zemlja, upravo zahvaljujući svojoj sposobnoj direkciji
koja je sačuvala iskustva prošlosti, drži uspešno pod kontrolom sve
ono što bi sutra moglo da postane predmet separatista, kao juče
Mandžurija. Uprkos činjenici da su pomenute regije mete zapadne
diverzije provociranja separatizama, nalik na žrtvovanu državu
Jugoslaviju, uprkos autonomnoj teritoriji Hong Konga gde su Britanci
ostavili svoje političke sluge, Kina ipak uspeva da sve održi na
okupu. Prodreti u kinesku tradicijsku i političku unutrašnjost
izuzetno je teško, može se reći gotovo nemoguće, i sve emanacije
Džordža Šoroša, tzv «humanitarne organizacije»,
«karitativni trustovi», «nevladine organizacije», i
slično, nalik onima koji su nedavno detektovani u Rusiji i
Bjelorusiji, U Kini imaju potpuno Sizifovsku uzaludnu misiju.

Geopolitika
i psihologija: medved i zmaj, ali i srpski primer



Kako bi sprečila da u Centralnoj Aziji dobije politički ubod nožem u
leđa, Kina danas veoma vešto jača svoje odnose sa Rusijom i
Evroazijom. Tzv. «Šangajska
organizacija saradnje», pored Kine obuhvata i
Rusiju, Kazahstan, Tadžikistan, Uzbekistan i Kirgiziju
(1).
Drugi veliki cilj ove zemlje gledano spolja, jeste napajanje
energijom, naftom i gasom u potrebnim količinama za njen neverovatno
brz privredni rast, budući da sama kineska proizvodnja energenata za
ovo nije dovoljna. Upravo u tom cilju kineska diplomatija pojačala
je kontakte i saradnju sa zemljama prozvođačima nafte, kao što su
Venecuela, Iran ili Gabon. Kina se ništa manje ne zanima ni za tzv.
brazilsku «zelenu, ekološku naftu». U Pakistanu, Kina tradicionalno
drži dobre odnose sa vlastima u Islamabadu, kako bi očuvala prolaz
ka Indijskom okeanu i ka izgradnji jednog novog pristaništa, odnosno
ka razvoju naftnog terminala
Gvadar u Balučistanu.
S druge strane, na dalekom istoku, Kina se preko svojih odnosa sa
Rusijom postarala za snabdevanje hidrokarburatima iz Rusije koji idu
u pravcu Mandžurije i obale Pacifika.






Ponekada se spekuliše o mogućoj «kineskoj opasnosti» za Evropu i
Evroaziju, u slučaju njene buduće invazije na slabo naseljene
teritorije Sibira.
Ovo je upravo tema knjige
Medved i Zmaj,
teoretičara novog hladnog rata u doba informacijskog
rata i rata zvezda, Toma
Klansija (Tom Clancy). U futurističkoj
studiji toga autora, Kinezi su prikazani kao nacija koja se sprema
da ukrade sva postojeća naftna nalazišta i nalazišta zlata ispod
sibirskog tla, te u tom cilju počinju munjeviti rat sa Rusijom, koja
sa svoje strane, oslabljena oligarsima i unutrašnjim problemima, u
pomoć protiv Kine priziva američku armiju. Ova fikcija, objavljena
2000. godine, bila bi možda i moguća da iz sebe odmah projektivno
nije iznedrila potajni san zapadnih sila da se njihove potencijalne
mete, u osmišljenom sukobu, same unište među sobom, kao i da se
stvori večni upotrebni mit o «kineskoj opasnosti». Kao i u mnogim
dosadašnjim zapadnim studijama i ova studija je iracionalno
pretpostavila da su kineske vlasti dovoljno geopolitički neuke da
dopuste samoubistvo sopstvene zemlje, ali i da Rusija nije u stanju
da obnovi svoju vojnu snagu i armiju. Verovatno naručena od stratega
Pentagona, ova studija o Kini i Rusiji sadržala je latentno sve
potrebne, ali već uveliko anksiozne američke planove podele,
stvaranja nesloge i napada na dve zemlje, Rusiju i Kinu. Sa posebnim
akcentom na veliki izrežirani sukob sa Kinom, dok ona još ne postane
neuništiva, tj. «nepovratno jaka».






Međutim, na veliku žalost i razočaranje severnoameričkih stratega,
ne samo da geopolitički događaji poslednjih godina u Evroaziji nisu
išli u tom željenom pravcu, nego su čak išli u sasvim suprotnom
smeru, u pravcu stvaranja jednog odbrambenog geopolitičkog bloka,
zasnovanog na vojno-političkoj saradnji Kine i Rusije. Najbolji
primer tog partnerstva upravo je pomenuta «Šangajska
organizacija saradnje», osnovana 2000. godine na
inicijativu ruskog predsednika
Vladimira Putina i
njegovog kineskog homologa
Đijang Zemina
(koga danas zamenjuje
Hu Đintao,
dok je njegov prethodnik ostao u vrhu centralne kineske vojne
Komisije). Zahvaljujući ovoj formiranoj organizaciji, Sjedinjene
američke države bile su primorane da nedavno (21. novembra 2007)
evakuišu svoju vojnu bazu
Kanabad (Khanabad) u
Uzbekistanu, instaliranu 2001. godine posle «antiterorističkog»
američkog
krstaškog pohoda na čitav svet.
Šangajska organizacija saradnje
05.
jula iste godine pozvala je američku «antiterorističku koaliciju» da
sa teritorije postojeće organizacije ukloni sve svoje vojne baze. Na
bivšoj «crvenoj liniji» reke
Usuri (Oussouri),
koja nekada zamalo što nije proizvela konflikt između dve zemlje,
Kine i Rusije, 2005. godine, održali su se zajednički i složni
rusko-kineski manevri.



Pored ovog jasnog cilja da se iz Centralne Azije izmeste sve
američke vojne baze, saradnja Moskve i Pekinga uspostavljena je i
zato da bi se zaustavila zaraza tzv. «narandžastih revolucija»,
kako ona u Kirgiziji, tako i one koje su nicale svuda po
svetu uz isti politički recept obaranja režima koji nisu po volji
severnoj Americi.

Zemlja «36 strategija» i prve teorije psihološkog rata



Međutim, naivno je bilo misliti da je u Kini drevnoj postojbini
«36
strategija kako da se dobije rat a da se ne odapne nijedna strela»,
u zemlji prve teorije psihološkog rata, u zemlji izvanrednih analiza
i predviđanja (posebno
posle NATO agresije na Federalnu Republiku Jugoslaviju, a pre svega
na Srbiju 1999. godine predvođene Amerikom i njenim 18 saveznika),
moguće nešto politički isprovocirati. Rasparčavanje bivše
Jugoslavije, kao i rat koji je vođen protiv Srbije, tokom čitavog
trajanja konflikta, kako onog niskog intenziteta, tako i onog vojnog
i agresivnog, pomno su proučavali, ali i na terenu pratili kineski
vojni stručnjaci i stratezi.







Zang Zaodong (Zhang Zhaodong)
autor je tri knjige štampane u Pekingu 1999. godine, koje sve tri
tretiraju agresiju NATO pakta na Jugoslaviju, odnosno Srbiju. Ovaj
bivši mornarički oficir i profesor na kineskom Nacionalnom
Univerzitetu Odbrane, u svojoj prvoj knjizi po imenu

„Ko
će dobiti budući rat“?


(2),


pomalo u stilu
Alvina i Hajdi Tofler (Alvin end
Heidi Toffler)

(3),
objašnjava strategiju ratovanja u kojoj osnovni napad od sada dolazi
isključivo s neba i u kome je budućnost rezervisana za rakete i za
lasersko oružje. Teoretičar Zang Zaodong kao glavno
stecište napada i odbrane Kine predviđa Pacifik, tj. Tihi okean. On
ističe značaj kontrole ostrva kao važnih baza za vazdušnu odbranu i
nužnost Kine da se pripremi za ovakav novi tip sukoba, razvijajući
maksimalno svoju industrijsku snagu. Kvantitet materijala i vojnih
trupa više neće biti važan, od sada će biti važan samo kvalitet.
Zaodong se
zalaže za vojnu ujedinjenu interarmijsku komandu i objedinjeni
civilni i vojni poziv, kao što je to praksa u Americi.






U
svojoj drugoj knjizi


„Kada
će početi rat protiv nas“?
(4), Zang Zaodong


proučava čuvenudoktrinu
Revolucije vojske, koja od prvog rata u Zalivu u potpunosti
određuje američko vojno ponašanje. Ovaj tzv.
C4ISR domen
(Command, Control,
Communications, Computers, Information, Monitoring and
Reconnaissance), kao i domen tzv.
Info-rata,
podrazumeva još i informatiku i opremu mobilnih aparata. Ali, uprkos
te opšte informatizacije i digitalizacije, veoma je važno ne
izgubiti kontakt sa realnošću (koju američka virtuelna strategija
često gubi), te stoga kineski analitičar govoreći o modernizaciji
Narodne Oslobodilačke Armije,
propoveda takođe opštu socijalizaciju i integraciju kineskog vojnika
u društvo, ne kao izolovanog borbenog elementa, već kao važnog
organskog i psihološkog dela kineske zajednice. To je spoj američkog
tehnološki visoko opremljenog vojnika, ali i vojnika koga ne vodi
samo merkantilni motiv i koji nije izgubio želju za odbranom svoje
zemlje, nalik današnjem iračkom pobunjeniku. Ovo je kineski spoj
„Čoveka i
Tehnike“,spoj visoko terhnološki
obrazovanog pojedinca sa maoističkim učenjem o revolucionarnom ratu,spoj dve strane borbe koje će u srećnoj sintezi roditi
nepobedivu odbranu sutrašnjice. Jer, Kinezi kao da nam sugerišu da
ta nova borbena nepobedivost svakako neće doći iz Amerike.






Treća knjiga teoretičara
Zang Zaodonga,
„Ko
će biti sledeća meta“?

(5) direktno odražava iskustva, proučavanja i analize
rata na Kosovu.
Zaodong
u svojoj studiji eksplicitno navodi iskustva i praksu srpske vojske
u konstruisanju lažnih meta, poput tenkova, radara ili mostova od
plastike ili drveta. Još od antičkih vremena umetnost kamuflaže
smatrana je pre svega vojnim umećem, ali je u dobu „Robokopa“
i drugih Total Information
Awareness,
kao i raznih naučnih fikcija, pomalo zapostavljena. Međutim,
nasuprot virtuelnosti koju proizvodi tehnika, čovek je još uvek
superioran u primeni kognitivnog rata, kao i u upotrebi oružja koje
nije vojnog porekla.





U
toku zadnjeg rata u Jugoslaviji u kome je srpska vojska nedostatak
materijala i stare tehnike
(6) nadoknađivala serijom naprava i borbenih
lukavstava, rustična protiv- vazdušna odbrana (PVO) na bazi raketa
Sam-6, naterala je
napadače da se iz straha da ne budu pogođeni spuste na visinu ispod
5000 metara, a to je potpuno poremetilo efikasnost njihovog gađanja.
Francuski vojnici uvučeni protiv svoje volje u sve ovo, svedočili su
kasnije da su se izvukli iz «neviđene ratne ludnice». Na isti način
pucanjem u salvama, srpska vojska uništila je četvrtinu krstarećih
raketa vrednih po milion dolara, koje su polazile sa Jadranskog
mora. Opet na isti način, srušen je i nevidljivi
F-117, izvanredno skup proizvod koji je koštao silne
godine istraživanja i isprobavanja. U srpskom ratu diskretno su
testirani i novi sistemi koji su imali zadatak da u odsutnom momentu
kratkotrajno oslepe pilote. Funkcija puteva naglo je adaptirana u
piste iznenadnog sletanja. Avioni i helikopteri štićeni su u
podzemnim hermetičkim skloništima. Ulazilo se u radio frekvencije
agresora kako bi se unapred saznale akcije, ometali signali ili
falsifikovale jezičke poruke uz pomoć lingvističkih specijalaca.
Jugoslovenske i srpske trupe su permanentno rotirane i fragmentisane
u male pokretne jedinice, što je maksimalno umanjilo broj žrtava
relativno male vojske, koja je upravo pokazala kako se vodi tzv.
asimetrični rat.
Armija Republike srpske , prerušena u Nato snage,
dejstvovala je u okolini Bjeljine, Tuzle i Pala. NATO je unapred
predvideo i najavio da će sve biti završeno za 5 do 6 dana. Međutim,
posle opštenarodnog i psihološkog rata jugoslovenske i srpske
vojske, rezultat je bio taj da su NATO snagama bila potrebna puna 3
meseca, i to uz potpunu iscrpljenost raketnih rezervi, da bi nekako
došle do sporazuma sa Slobodanom Miloševićem.
Sve ovo u svojoj
knjizi primećuje i analizira kineski strateg. Na
ovom mestu, treba reći, Zang
Zaodong nimalo ne štedi rusko vođstvo oličeno u Jeljcinu
koje optužuje da je izdalo Srbe odbivši da im isporuči rakete
S-300,
koje su mogle da budu
ubojite za Nato Alijansu.
Zaodong takođe
kritikuje misiju Černomirdina.Sumnja koja se kod kineskih vođa uklonila posle dolaska Putina
na vlast u Rusiji, ostala je ipak u obliku jednog pitanja koje se u
Kini od zvaničnika i danas često može čuti:
Hoće li Rusija u
sledećih 20 godina biti u stanju da se nosi sa Sjedinjenim američkim
državama ?

Sjedinjenim američkim
državama ?








Analitičar
Zang Zaodong ne
propušta da u svojoj knjizi primeti ni razlike između vojne
koncepcije Francuske, Nemačke i Sjedinjenih američkih država,
beležeći da je doktrina NATO pakta za pedesedogodišnjicu svoga
rođendana, pod pritiskom Vašingtona od tzv «odbrambene koncepcije»
prešla na «preventivnu» poziciju, odnosno da je od čisto vojne
doktrine evoluirala u vojno-političku doktrinu. To znači da je od
neutralne, evoluirala u intervenišuću misiju. Zatim, postavljajući
retoričko pitanje:
zbog čega su zapravo Sjedinjene američke
države bombardovale kinesku ambasadu u Beogradu ?,
Zaodong
konstatuje da je to bio izraz volje da se pokaže snaga, kao i da se
na neki način kazni zemlja koja pomaže neprijatelja, zemlja koja
testira nove odbrambene sisteme, i, najzad, zemlja koja za odbranu
Srbije u datom trenutku čini mnogo više nego Jeljcinova Rusija
antiruskih izdajica i oligarha.



Ono što se danas sa izvesnošću može reći, a što knjiga kineskog
stratega Zaodonga
jasno ističe, to je
da su Kinezi, braneći Srbe i
prateći srpsku borbu, zapravo pripremali sopstvenu odbranu.






Sledeći očigledno stav zvaničnog Pekinga na političkom planu,
Zaodong pravi razliku
između prvog rata u Zalivu, i onoga što naziva

„Kosovski
rat“:
iako nelegitiman, prvi rat u Zalivu je ipak sledio posle napada na
Kuvajt, države koja je bila članica Ujedinjenih Nacija. Za razliku
od toga, drugi rat protiv Srbije nije bio ni legalan , niti
legitiman i po oceni Zaodonga,
ovaj rat bio je «potpuno neopravdan». Izvesno je da je stav
Zaodonga ujedno i stav
kineske vlade po tom pitanju.
Zaodong
najzad zaključuje svoj
najvažniji zaključak, a to je da je «povod» za rat na Kosovu nešto
što će u budućnosti verovatno biti upotrebljeno i protiv Kine.
Dakle, po mišljenju ovog vojnog analitičara, upozoravajuće u tom
smislu za Kinu treba da bude sve što se dogodilo: komadanje suverene
Jugoslavije, podrška separatizmima republika i autonomnih regija,
pre svega u Bosni i na Kosovu (koji su putem tzv.
„koerzitivne
diplomatije Madlen Olbrajt, a zatim vojnom silom pretvoreni u države“)
i sve što je tome sledilo, budući da jednoga dana sve to može da se
odnosi na Tibet ili na Ksinđijang koji neki nazivaju

„Istočni
Turkestan“.







Na ovom mestu Zaodong
sasvim dobro primećuje da spoj turko-islamizma i panturkizma, još
mnogo više nego Rusiju, može da pogodi Kinu.



Ove izvanredne analize Zanga
Zaodonga, ali i
pisanja vojne štampe u Pekingu, svedoče o tome da su Kinezi,
posmatarjući i analiziirajući metodologiju destrukcije države
Jugoslavije, postali svesni opasnosti koja ih u budućnosti čeka.
Nije trebalo dugo ovoj drevnoj i svesnoj naciji da počne da se
priprema za odbranu...







Sveopšti rat bez pravila



Naravno, Zang Zaodong
nije u Kini jedini koji je pručavao sva ova vojna i strateška
pitanja. Iste godine kada i
Zaodong, druga dva visoka oficira kineske vazdušne
vojske, Kiao Liang (Qiao
Liang) i Vang Ksiangsui (Wang Xiangsui) štampali su
delo Unrestricted Warfare

(7),
odnosno
Sveopšti rat bez
pravila,
knjigu koja je napravila prilično buke u Americi.Konstatujući u toj knjizi da je rat sa Amerikom nešto što
se sa izvesnošću može predvideti, autori zaključuju da je jedini
način da Kina u ovom budućem mogućem ratu pobedi taj
da vodi sveopšti rat
bez pravila.
Budući da pravila međunarodnog prava na koje se mi na zapadu uvek
pozivamo, Amerika u ekonomskim ratovima koje vodi uglavnom ne
poštuje, u eventualnom ratu s njom dobra bi bila, smatraju Kinezi,
uopšte uzevši, sva sredstva. Akcenat je ovde takođe stavljen na
žurbu Vašingtona da se snabde preskupim oružjem tzv. vojne
revolucije. U studiji se sugeriše najava koju objavljuje
Emanuel Tod
(Emmanuel Todd) u
delu Posle Carstva (Apres l
Empire)
(8) o mogućnosti da Amerika završi
slično kao Sovjetski Savez, ekonomskim krahom nastalim zbog užasnih
troškova naoružanja. Odnosno, o mogućnosti da se Americi u vidu
unutrašnjih nemira kao bumerang vrate svi ratovi koje je vodila,
ili, kako se izrazio jedan kineski zvaničnik citiran u francuskoj
literaturi,
„da
se dogodi urušavanje severne Amerike pod težinom njene dekadencije i
kosmopolitizma“.


Doktrina
„nula
mrtvih“,
koja je posle drugog rata u Iraku zaboravljena, doživela je to da je
Amerikanci 1999. godine ponovo primene, što prema kineskim autorima
(Qiao, Wang),
čini njihovu najveću slabu tačku. Jer, kako kaže jedan kineski
general, Kina neće nestati ako žrtvuje ljude u budućem ratu, ali
Amerika, sasvim sigurno, hoće.






Danas kada cifre poginulih američkih vojnika u Iraku, postaju za
severnu Ameriku veliki problem, vidimo koliko su smisaone bile ove
kineske konstatacije. Posle 11. septembra 2001. godine, doktrina
„nula
mrtvih“
napuštena je uz predviđanje budućih nužnih gubitaka u ratovima u
Avganistanu i Iraku..., ratovima koji su bili programirani mnogo
ranije.



Kineski autori konstatuju značaj za Vašington
„vojnih
akcija koje nisu ratne“,
tvrdeći da su američki teoretičari
zaboravili

„ratne
akcije koje nisu vojne“,
akoje upravo, u kineskoj doktrini, čine sveopšti rat bez
pravila. U stvari, Amerikanci ovakve akcije, kada ih sami ne
proizvode kod drugih, upravo trpe, i to u vidu
„gerile“
ili terorizma.

Iako je Kina predstavljena u politici i geopolitici Zapada kao
opasnost, ona bi se rado okrenula savim drugim stvarima i razvoju,
tvrde kineski stratezi. Ali, kako oni kažu, Kina prosto mora da bude
spremna da se u ratobornom svetu odbrani od mogućeg napada. Sa
jednom milijardom i 250 miliona
„ustiju
koje treba hraniti“
(kako Peking opisuje svoje stanovništvo), sa raspodelom većine
populacije blizu obala Pacifika, sa ograničenom obradivom površinom
i zemljoradničkom proizvodnjom, sa velikom potrebom za izvozom
cerealija, sa 20 gradova koji imaju više od 5 miliona stanovnika,
sa populacijom koja će svoju demografsku kulminaciju doživeti 2010.
godine (posle čega će, po prognozama, brzo nastupiti njeno
starenje), sa rastućim energetskim potrebama nužnim za kineski
razvoj, sa etničkim i religioznim manjinama sumnjive lojalnosti u
geopolitički vitalnim zonama kao što je Ksinđijang gde se nalaze
centri nuklearnih istraživanja i baze lansiranja raketa, sa Tibetom
, izvorištem vode naspram indijskog pod-kontinenta i sl..., Kina bi,
u svakom slučaju volela da izbegne bilo kakav rat sa Sjedinjenim
američkim državama i njihovim
„saveznicima“.
Ali, Kina prosto ne zna šta će u
odsusdnom trenutku odlučiti druga strana...






Važno je, ističu gotovo svi vojni i ekonomski stratezi, poznavati i
kineske prednosti. Kina poseduje brojnu, vrednu, jevtinu i sve
kvalifikovaniju radnu snagu. Pored toga, tragovi maoističkog
obrazovanja koje je osvešćivalo radnike nisu izčezli, kao ni vekovni
patriotizam ove stare nacije, ili obaveštenost o geopolitičkim
problemima. Sve ovo onemogućavalo je Zapadnjake da u vidu raznih
nevladinih organizacija u Kinu uvedu svoje političke
„trojanske
konje“.
Ta, u drugim zemljama uspešno oprobana metodologija, u Kini
jednostavno nije uspela. Stari Konfučijanci koji se u trgovinu veoma
dobro razumeju, vezali su danas svoju monetu za dolar, kupili veliku
količivu bonova američkog trezora i trguju uspešno sa čitavim
svetom, kako sa Amerikom, tako i sa Evropom i Afrikom, služeći se
vešto njihovim međusobnim rivalstvima. Tako se moglo desiti da Kina
koja kupuje uglavnom evropski AIR-BUS avion, prilikom poslednje
posete Džordža Buša Pekingu, koja je kratko okvalifikovana kao

„konstruktivna“,
obeća kupovinu 70 američkih Boeing-a, upravo onda kada AIR-BUS
industrija teži da se maksimalno proširi i ojača. Ali, ovo je bilo
upozorenje plašljivoj i neodlučnoj Evropi da skine podršku američkom
embargu na oružje Kini. Kina je, naravno, znala da upravo glavni
proizvođači AIR-BUS aviona, Francuska i Nemačka odavno priželjkuju
skidanje tog embarga, nasuprot gledištu predstavnika američke
Evrope, odnosno Hoze Manuela Barosa
(Jose Manuel Barroso).
(9).
„Obećanje“
Džordžu Bušu o kupovini jednog manjeg broja Boeing aviona, kao i
odluka Kine da tržište brzih vozova ne ustupi odmah Francuskoj,
trebalo je da predstavljaju
kinesku kaznu kukavičkoj Evropi koja nekritički sledi Ameriku.






Ipak, buduće održavanje
Olimpijskih igara 2008. u Pekingu, posle kojih će
slediti Svetska izložba
Šangaja 2010, dva su velika kineska uspeha koji
prebrođuju mnoge probleme, snažeći i radujući ovaj veliki narod
filozofski uvek spreman na radost.
Ali, videćemo da će upravo ta 2010. godina, biti geopolitički
odlučujuća godina.



Naime, eksperti Pentagona smatraju da će upravo ova 2010. godina
biti geopolitički odlučujuća, jer će Kina te godine dostići snagu
potrebnu da ozbiljno potrese američku hegemoniju. Preostalo vreme da
se sve to spreči, dok ne bude potpuno „kasno i nemoguće“, za Ameriku
je, dakle, kako i sami Amerikanci već vide, postalo sve kraće...






U
martu 2001. godine,
Džerald Fuše (Gerald Fouchet)
jeu veoma dokumentovanom
članku
Ka novom hladnom ratu
Kina-Amerika, pisao da je Kina postigla masovan rast naoružanja i vojne
sile, superioran u odnosu na nemački rast između 1933. i 1940.
godine, kao i u odnosu na američki rast posle
Perl Harbura. (Pearl Harbor).
Prema ovom autoru, problem Tajvana ne
mora nužno da bude uzrok budućeg konflikta, već to može da
bude i opšti sukob Kine i Amerike oko kontrole Pacifika. Više nego
svoje kopnene snage, Kina danas razvija mornaricu i vazdušne snage.
Ona takođe stalno usavršava svoj balistički potencijal.
„Kina
se dakle sprema pre svega za jedan sukob post-modernog tipa,
skoncentrisan na elektronski rat, avione, podmornice i satelite, za
konflikt koji će neizbežno imati parcijalni nuklearni karakter“
- kaže pomenuti autor.



Ne treba podsećati , međutim, da Kina nikada neće zaboraviti na
patriotski, psihološki i ljudski faktor u ovoj pripremi. Kako kaže
francuski savetnik Ministarstva Odbrane Ludovik Voc (Ludovic
Woets) „Za Kinu nije
najvažnije uspostavljanje ekonomske, nego pre svega političke i
moralne kontrole“.

Veliko šahovsko polje



Pomenuti savetnik francuskog ministarstva Odbrane u daljoj
budućnosti Kine predviđa dve mogućnosti: Prvi scenario, koji se
često pominje, jeste buduća dezintegracija Kine. U nedavnoj studiji
američkih eksperata sinologa, kao najverovatnije ishodište pominje
se budući «raspad» Kine . Ovo gledište preuzelo je tezu koju je
1994. godine izrekao sin jednog visokog kineskog zvaničnika u svom
radu Kina
viđenja trećim okom, koji je za Kinu
predvideo „raspad na jugoslovenski
način“. (Scenarios
pour la Chine, Strategic Road, Paris , fevrier 2001.).



Drugi mogući veliki scenario prema Vocu jeste „podizanje nacionalnih
tenzija“, što drugim rečima znači sukob sa susedima, budući da
regionalne tenzije ne nedostaju i da se svi sećamo rata sa
Vijetnamom 1979, a pored specifičnog slučaja Tajvana koga štite
Sjedinjene američke države, tu su još i Japan, Koreja, Filipini,
Malezija itd. Već nekoliko puta do sada provociran je oružani sukob
između ovih zemalja oko okolnih ostrva.






Poredeći otvaranje Kine ka svetu sa erom
Meiđi (Meiji) u Japanu,
Ludovik Voc u modernizaciji kineske armije vidi pre
svega strategiju snage i moći jedne ogromne zemlje „dugo umanjivane
i ponižavane“. Došavši ponovo do svega što je neophodno za njenu
renesansu, Kina ponovo želi da pronađe i ojača svoju „centralnost“,
odnosno Veliko
Carstvo centra i sredine.



Predviđajući moguće perspektive Kine, Voc određuje i moguću politiku
Kine u odnosu na njene kontinentalne i morske susede, ono što
Peking zove “naš vitalni
prostor“:

O autoru - Yves Bataille Iv Bataj je francuski istoričar i geopolitičar. Urednik je «Geopolitičkog pisma» i kourednik italijanskog geopolitičkog časopisa „Eurasia“, kao i saradnik Aleksandra Dugina u projektu „Evrazia“. Držao je predavanja u: Francuskoj, Rusiji, Libiji, Kanadi,Španiji, Italiji, Kini idr... Izvanredan je poznavalac istorije Srbije i Rusije. U političkom smislu predstavnik je francuskih Degolista, dok je geopolitički pozicioniran kao pristalica evroazijske škole i misli. Glavno delo: “Najveća moguća Evropa“.

1.

ovakva kineska politika zahtevaće , posle Hong Konga (1997.) i
Makao-a (1999.), ujedinjenje i sa Tajvanom



2.

ta politika Kine kumovaće ujedinjenju dve Koreje, odnosno postepenom
udaljavanju jednog korejskog dela od Amerike



3.

Kineska politika gledaće da maksimalno nadgleda i kontroliše Japan ,
«mogućeg protivnika» i jedinog rivala u regiji.






Međutim, istovremeno, rivalitet Kine sa Indijom, odnosno
konkurentski interesi ove dve azijske zemlje, mogli bi da
isprovociraju indirektne sukobe.



Po mišljenju velikog broja analitičara,
budući
“Veliki rat“ mogao bi da izbije upravo u trouglu:
Kina-Indija-Pakistan, odnosno u tzv. nuklearnom trouglu.



Okrenuta azijskom jugoistoku i Tihom okeanu, Kina takođe veoma vodi
računa o onome što se dešava iza njenih leđa, plašeći se da
Centralna Azija za nju ne postane
nova zona rizika. To je ujedno i jedan od razloga zbog
kojih Kina održava dobre odnose sa Rusijom.







Emrik Šoprad (Aymeric Chauprade),


profesor u ratnoj školi u Parizu, potvrđuje značaj koji Sjedinjene
američke države poklanjaju današnjem jačanju Kine. U svom radu
Kina kao glavni predmet američke geopolitike (La Chine est l’ Objet
Central de la Geopolitique Americaine)
(10) Šoprad konstatuje:
„Analiza američke
strategijske literature od posle raspada Sovjetskog Saveza, kao i
izjave njihovih političara, jasno pokazuje da je Kina prioritet
američke geopolitičke misli. I pored 11. septembra 2001., ovaj
prioritet nije nestao“.
Autor zatim navodi moguće namere Vašingtona u smislu suzbijanja i
zaustavljanja daljeg jačanja Kine:



1.

kontrola kineskih energetskih potreba



2.

opkoljavanje Kine američkim saveznicima



3.

neutralizacija njene nuklearne snage



4.

unutrašnja subverzija Kine uz pomoć podrške raznim separatistima.






Okupiravši Irak 2003. godine, Sjedinjene američke države uspele su
da blokiraju pristup nafti, što im je i bio cilj. Ako bi Amerika
srušila sa vlasti režim u Iranu, ona bi definitivno presekla dovod
nafte na Bliski Istok koji karakteriše glavnu zonu snabdevanja
Pekinga. Zato je podrška Iranu od vitalnog interesa i za Kinu i za
Rusiju, a Rusija pre svega pokušava da spreči stvaranje jednog
novog vašingtonskog satelita na obali Kaspijskog mora. Naglašavajućida od 1999. godine
Sjedinjene američke države konsoliduju svoje odnose sa Indijom koja
je takođe nuklearna sila kao i Pakistan (kao, uostalom, i Izrael
koji sve više sarađuje sa Indijom na vojnom planu), ali gde Indija
predstavlja i odličnu prirodnu ravnotežu Kini,
analitičar Šoprad rezimira problem između Indije i Kine. Pakistan je
sa Kinom tradicionalno imao dobre geopolitičke odnose. Indija je
zemlja koja pruža zaštitu Dalaj Lami i koja balansira između
Vašingtona i Moskve, a sa kojom Kina ima spor u oblasti


Himalaja.Zato se sa sigurnošću
može pretpostaviti da
ukoliko Pakistan sutra prestane da bude deo novog „Bagdadskog pakta“
koji Amerika pokušava da napravi, i ukoliko se Pakistan okrene
islamističkom bloku, neprijateljski raspoloženom prema Vašingtonu i
Tel Avivu, u tom slučaju će Amerika svakako pokušati da od Indije
napravi zamenika Pakistana.
Zato se geopolitika Moskve sastoji upravo u uzimanju
pozicije aktivnog medijatora između Nju Delhija i Pekinga, odnosno u
nastojanju da se između dva azijska rivala stvore dobri odnosi,
kako bi se kontriralo američkim
geopolitičkim planovima.






Što se tiče dalekog Istoka, američka politika opkoljavanja Kine
oslanja se na strategiju nasleđenu iz vremena hladnog rata koja
podrazumeva Japan, Južnu Koreju, Tajvan i Filipine. Takođe,
Vašington podilazi Vijetnamu i pokušava da obori „birmansku huntu“
koju sa svoje strane diskretno podržava Peking. Najzad, i Mongolija,
koju su nedavno posetili emisari NATO pakta, objektivno gledano,
takođe zaokružuje ovaj krug opkoljavanja Kine. Potpuno je razumljivo
da Kina želi da nadgleda i kontroliše situaciju koja se odvija iza
njenih leđa u Centralnoj Aziji, a to može da postigne samo u
saradnji sa Rusijom.

Što se tiče futurističkih predviđanja da bi kineska «žuta najezda»
mogla da napravi invaziju na sibirska prostranstva , većina
ozbiljnih analitičara za sada ovo ne uzima kao ozbiljnu prognozu,
čak ni u periodu moguće maksimalne kineske ekspanzije od 2010-1020.
godine. Time se politički uklanja neodgovarajući pojam „Eurosibira“,
kao i nekog mističnog savezništva sa Japanom. Vraćamo se ipak na
jednu klasičnu koncepciju geopolitike i međunarodnih odnosa koju je
nekada dobro definisao francuski vizionar
Žak Banvil (Jacques Bainville),
poredeći, između dva rata, poziciju Japana u Aziji sa
pozicijom britanskih ostrva u Evropi.


U
suštini, uvesti dinamiku jedne Kine u geopolitički pojam EVROAZIJE,
znači dozvoliti pragmatičko opukljanje živih snaga Evrope i Rusije,
kako bi se promovisala nova
„Kontinentalna Središnja Sila“, odnosno rodio novi geopolitički blok
moći i slobode u jednom novom MULTIPOLARNOM svetu.
Prosto, da bi parirala Sjedinjenim američkim državama,
Kini je potrebna Evropa, a okupiranoj (od strane Amerike) Evropi da
bi se oslobodila od okupatora, potrebna je Kina.







Zaključak


U
ovom trenutku jedina postojeća hegemonična sila koja teži da se
očuva kao isključiva i da po svaku cenu spreči stvaranje
multipolarnog sveta, oličena u Sjedinjenim američkim državama,
zabrinjava Kinu u oblasti Pacifika, kao i evroazijsku kontinentalnu
veliku Evropu od Atlantika do Pacifika. Hegemonična geopolitička
koncepcija
američkog Dalekog
Istoka (Far East),
od koje severna Amerika ne odstupa, na duge staze može da znači
izbijanje novog velikog rata.




Zato je za sve svesne geopolitičare i prosvećene političare i vođe
nacija, veoma važno da znaju da je borba za nacionalna oslobođenja
već počela u velikom Evroazijskom koncertu slobodnih naroda .
Ukoliko hegemonična sila ne bude odstupila od svojih ratova za
energente i pretenzija porobljavanja drugih država i naroda, ime ove
nove multipolarnosti sveta koju čini prostor „Evroazije“, biće u
budućem ratu koga su predvideli kineski stratezi, urezano krvlju na
svetskoj geopolitičkoj Šahovskoj Tabli.



U
studiji Iva Bataja „Kina i budući rat“, obrađuje se iz prve ruke
teorijskog, ali i neposrednog iskustva, značaj i fenomen kineskog
džina u 21. veku, odnosno sve velike pretpostavke geopolitike Kine i
nove geopolitičke slike sveta koju njena snaga danas kroji. Obrađeni
su postojeći odnosi ove stare nacije sa ostalim zemljama sveta i
prikazan je prospektivni rad američkih geopolitičara i njihove
bojazni od kineskog uspona. Autor pokazuje zbog čega hipoteza
kineskih vojnih stratega o mogućem budućem velikom ratu za
energente između Amerike i Kine nije u potpunosti isključena iz
geopolitičkih razmatranja gotovo svih analitičara. Takođe, autor
pokazuje kako Rusija i Kina zajedno otvaraju jedan novi multipolarni
svet podržavajući kontinentalnu tvorevinu Evroazije.

________________________________________________