G17 - Mala sekta velikog imetka

Kako je Mlađan Dinkić, bivši anonimni asistent, postao najmoćniji čovek u državi koju je doveo do bankrota.

O čemu govori neobičan nastanak i razvoj G-17, političke grupacije koja već dugi niz godina predstavlja “finansijsku vlast” u Srbiji, koliko ova zemlja ima svojih gospodara izvan njenih granica, da li je G-17 stecište domaćih šibicara za potrebe stranih, kako je moguće da Mlađana Dinkića tužioci nikada ništa nisu pitali, mada bi imao šta da priča, zašto G-17 i dalje ima, nesrazmerno izbornim rezultatima, ključne pozicije u Vladi Srbije, za čiji račun i sa kakvim ovlašćenjima vođa G-17 krši ugovor sa jednom svetskom velesilom koji je potpisao aktuelni predsednik Republike i bivši predsednik Vlade, u kom pravcu nas vodi ovakva politika…

Istovremeno, istražujući istoriju megalomanskih ambicija neprikosnovenog vođe G-17 Mlađana Dinkića, Tabloid je došao do zapanjujuće činjenice da je reč o čoveku koji predstavlja ključnu figuru propasti srpske ekonomije.

U ovom broju objavljujemo i tekstove iz ranijih brojeva Tabloida, u kojima smo, još pre tri godine, opisivali kriminalne aktivnosti njegove kamarile.

Nikola Vlahović

Tokom 1996. i 1997. godine, osnovano je u Srbiji jedno neformalno udruženje nazvano “Grupa 17″, javnosti predstavljeno “kao grupa 17 nezavisnih vrlo uglednih eksperata”, sa ciljem da ovdašnjoj javnosti predstavi svoju ideju radikalnih ekonomskih reformi, kao i niz akademskih istraživanja u oblasti ekonomije. Zamaskirana ovom, na prvi pogled romantičnom idejom grupe mladih, ali i iskusnih i školovanih ljudi, pripremala se buduća politička organizacija koja će uskoro preuzeti sve ključne resore takozvane finansijske vlasti u Srbiji.

Druga faza u stvaranju G-17 imala je za cilj stvaranje masovne organizacije, koja još uvek nije imala političkih ambicija (barem ne zvanično).

Već 1999. godine, odmah nakon tragične “vazdušne kampanje” NATO pakta po glavama građana Srbije, iz tog jezgra “Grupe 17″ stvorena je inicijativa za stvaranje jedne široke organizacije, koja je sada i zvanično registrovana kao udruženje građana, ili “ekspertska mreža za pomoć građanima, za pomoć nama samima”.

Odmah po osnivanju, već u oktobru mesecu 1999. ovo udruženje građana je pokazalo da ovde nije reč o spontanom nezadovoljstvu ekonomskim sunovratom pod jednim režimom, nego da je reč o dobro isplaniranoj organizaciji, projektovanoj i podržavanoj van granica Srbije, koja će odgovarati svom osnivaču bez pogovora. Već prvim projektom “Energija za demokratiju” koji je sprovela ova “ekspertska grupa”, postalo je jasno da je u osnivanje ovog stranog tela sa domaćim aktivistima uloženo puno poverenja, te da će biti uloženo i puno novca. “Energija za demokratiju” dobro je prodrmala tadašnju vlast u Srbiji, jer je na osnovu projekta G-17, pred granicama ondašnje države stiglo toliko nafte i mazuta u vidu donacije da je bilo jasno kako će dalji transport u pravcu Beograda, Niša i drugih centara imati svoju političku poruku i građanima i tadašnjem režimu. Na taj način je od strane zemalja Evropske unije uz podršku SAD, isprobavana lojalnost i operativnost G-17, ali je preko njih merena i slabost tadašnjeg režima.

Sa reputacijom “nepolitičke opozicije”, G-17 će ubrzo, nakon Petog oktobra postati parlamentarna stranka. U oktobru 2003. godine, jedan brzo zaboravljeni događaj otkriće čudovišne apetite ove političke organizacije. Predstavnik G-17 u Skupštini Srbije postao je bivši član Koalicije Vojvodina Sredoje Mihajlov, koji je tu došao koristeći se odlukom Ustavnog suda Srbije, iz maja meseca te godine, prema kojoj su vlasnici mandata poslanici, a ne partije.

Sve se dešavalo uoči najavljene rasprave o poverenju Vladi Srbije. Na izjavu tadašnjeg portparola G-17 Ksenije Milivojević, da će Mihajlov “već od prvog jesenjeg zasedanja zastupati interese G-17 Plus u parlamentu Srbije”, predsednica Skupštine Srbije Nataša Mićić je hitro konstatovala: “To znači da će Mihajlov, prema utvrđenom dnevnom redu, glasati za predlog izglasavanja nepoverenja Vladi Srbije i za izglasavanje nepoverenja predsednici Skupštine Srbije Nataši Mićić”.

Shvatajući da je podvala sa kupovinom mandata otkrivena, a da je G-17 “provaljena” kao stranka koja želi pad vlade, Mihajlov se branio tako što je deklamovao o “transparentnosti” njegovih računa u Zrenjaninu, te da ne trguje politikom nego “srcem i dušom”. U tom trenutku su bila najavljena još najmanje tri “prebega” iz matičnih stranaka u G-17, a sve zarad boljih materijalnih pozicija i slatkog kolača vlasti koji je društvo na čelu sa Mlađanom Dinkićem, Miroljubom Labusom i ostalima sve jače grizlo.

Kako je G-17 postao finansijski primamljiv članovima “stare opozicije”, postaje jasno iz podele ministarskih resora u vreme vlade Zorana Đinđića. Naime, pokojni premijer je, zahvaljujući činjenici da je jedan od ondašnjih vođa G-17 Miroljub Labus bio savetnik prvog demokratski izabranog predsednika Vojislava Koštunice, poklonio poverenje i Mlađanu Dinkiću i ljudima oko njega.

Uprkos tome, Dinkić je teško podnosio autoritet Zorana Đinđića, a posebno je teško podnosio činjenicu da je Božidar Đelić bio bliži Đinđiću u svakom smislu. Ta ljubomora i neslaganje oko suštinskih pitanja upravljanja srpskom ekonomijom došla je dotle da je pao i “konačni obračun” između ove dvojice u jednoj otvorenoj televizijskoj debati, u kojoj je bilo svega samo ne pameti. Dinkić je tom prilikom javnosti pokazao sve karakteristike jednog narcisoidnog tipa čoveka, čija je sujeta teško povređena, a infantilnost zabrinjavajuća.

Neku godinu ranije, Mlađan Dinkić odlazi da nam “vrati pare sa Kipra”, nakon čega je naglo zaćutao, a njegova “galama na tajkune” naglo je utišana.

U međuvremenu biva proglašen “ministrom godine” u časopisu “Euromani”, a na predlog Bečke berze, nakon što je austrijskim kupcima omogućio profit od nekoliko stotina miliona evra prilikom kupovine akcija Mobtela, zbog čega su kasnije predlagači i organizatori doživeli osudu ovdašnje stručne i laičke javnosti. Istovremeno ga je jedan bivši srpski ministar tom prilikom “kandidovao” za “lopova godine”, ali Dinkiću to nije smetalo da u domaćim medijima nastavi sa širenjem mita o svojoj nezamenljivosti.

Mnogo ozbiljnija stvar od njegovog očajnog sviranja gitare u rok-grupi “Monetarni udar”, bile su optužbe kvalifikovanih kritičara u vezi sa njegovim ministrovanjem. Ne treba zaboraviti da je samo tokom proleća 2006. godine javno prozvan zbog učešća u aferi pranja novca za potrebe svoje stranke preko računa HVB banke u Segedinu, zbog obmana javnosti oko novca Srbije i bivše Jugoslavije na Kipru, zbog nezakonitih novčanih akrobacija preko Euroaksiz banke u Moskvi, zbog skandaloznog načina formiranja Nacionalne štedionice, zbog toga što je bio glavna ličnost u prljavoj privatizaciji Knjaz Miloša, zbog sumnjivih veza sa duvanskom kompanijom Japan tobako, zbog uništenja najvećih srpskih banaka, zbog zloupotreba oko uvoza struje i nafte, i čitavog niza drugih zloupotreba svoje dugogodišnje ministarske pozicije.

U to vreme, mediji su saznali i za Dinkićevog školskog druga Mladena Spasića, šefa UBPOK-a koji je, prema jednom lucidno napisanom komentaru, bio zadužen za “asanaciju svih malverzacija i lopovluka mafijaške družine iz G-17″.

Za Dinkićem ne zaostaje ni Radovan Jelašić, čiji je najbliži saradnik, viceguverner Dejan Simić, otišao u zatvor pod sumnjom da je primio mito. U svakoj pravno uređenoj zemlji u kojoj osim prava postoji i moral, guverner bi zbog takvog skandala podneo ostavku, ali ne i Jelašić. Onaj isti Jelašić koji je izbegao da plati punu poresku obavezu prilikom kupovine vile na Dedinju.

Činjenica da su Dinkić i Jelašić iz jedne stranke, da su se menjali na mestu guvernera Narodne banke i da je Dinkić bio ministar finansija kad je Jelašić postao guverner, govori o jednom neverovatnom sukobu interesa, o jednom neshvatljivom monopolu na “finansijsku vlast” i na njihovo vlastohleplje (ali i o tome da je ovde reč o vojnicima-lobistima krupnog kapitala). Ono što “bode oči” je odnos državnih organa prema vođama G-17, njihova apsolutna nemoć pred njihovom apsolutnom raspojasanošću. Mada je sve moguće posmatrati i kao “harmoniju anarhije”, u nečem su ova dvojica sa svojim sledbenicima ipak posebni. Reč je o sklonosti “podzemnoj diplomatiji”, političko-privrednim nagodbama bez suda javnosti, ali, kad treba, i javnim olajavanjima svih i svakoga od koga im preti opasnost.

Treba se setiti kako je taj isti Dinkić sarkastično nastupio u napadu na pokojnog premijera Đinđića kad je ovaj obnarodovao podatak da je prikupljen materijal izvesne grupe pod imenom “Grupa 22″, čiji kriminal nadilazi veštinu holivudskih scenarista kriminalnih filmova.
Njegova tadašnja “žaoka”, citat replike iz filma “Maratonci trče počasni krug”: “Laki je malo nervozan”, bila je ustvari jedna siledžijska poruka Đinđiću od “kumova” iz “Grupe 22″ koji su mu tom prilikom zapretili satanizacijom u medijima.

Računopolagač “Grupe 22″, tadašnji guverner Dinkić, zastrašivao je i Vladu i narod MMF-om i Svetskom bankom. Sve što nije mogao da “provuče” kroz odluke Vlade, proglasio bi “spoljnim diktatom” i uslovom MMF-a. Kolika je Dinkićeva “suptilnost” u operacijama izvan zakona, najbolje govori podatak da je, odmah nakon što je sklonio sa mesta ministra odbrane kompromitovanog Prvoslava Davinića, prestalo medijsko istraživanje finansijskih afera u vojsci.

Čim je posle Petog oktobra ukinuo četiri domaće banke, i to u trenutku dok je premijer bio van Srbije, Dinkić je formirao jednu banku simboličnog imena “Nacionalna štedionica”, vešto je promovisao u javnosti kao modernizaciju domaćeg bankarstva, u šta je kasnije na kratko poverovao čak i sam Zoran Đinđić uloživši novac u nju.

Zaboravljeni početak

Prvi predsednik “ekspertske grupe” G-17 bio je dr Ljubomir Madžar, poznat i priznat u svojoj struci. Madžar je kasnije odatle tiho udaljen, pa je, eto paradoksa, nakon toga toplo prihvaćen kao profesor na “BK Univerzitetu”, gde će doživeti i progon Bogoljuba Karića u režiji Mlađana Dinkića. Učinak ove grupacije u javnosti nije bio takve snage kakve će kasnije biti stranka G-17. Posle kratkotrajnog, ali efektnog pripremanja terena, ova NVO je ušla u politiku na velika vrata.

Sada već bivši predsednik ove stranke Miroljub Labus, okružio se društvom ekonomskih i bankarskih eksperata, Ljubomirom Madžarem (posle sjajne karijere na Ekonomskom fakultetu), Nebojšom Medojevićem, Brankom Milanovićem, Milkom Štimcem i drugima. U savetnički tim ušla je Jelica Minić, kasnije pomoćnik ministra spoljnih poslova, Vida Ognjenović, kasnije ambasador u Oslu, te profesori i književnici, Ljubomir Simović, Svetlana-Velmar Janković, Ratko Božović, Vladimir Goati i drugi. Bilo je i ličnosti sa estrade, poput bubnjara Dragoljuba Đuričića. Ovaj poslednji odsviraće kraj Slobodanu Miloševiću na beogradskim ulicama, a novonastala situacija posle Petog oktobra, otvoriće mnogima od njih vrata prema vrhu vlasti. U koalicijama sa strankama demokratske orijentacije, zauzeće ključne pozicije u vrhu takozvane finansijske vlasti, i čvrsto ih držati do današnjih dana.
Posle skoro jedne decenije od osnivanja ovog udruženja građana nije pogrešno reći da je, nekada marginalni Mlađan Dinkić, pretvorio G-17 u privatnu stranku, namenjenu za lobiranje tajkunskom kapitalu i teškom pljačkanju Srbije.

Pitanja na koja Dinkić nikada nije odgovorio

Upadljivo ćutanje Mlađana Dinkića na sva delikatna pitanja koja su mu postavljali politički protivnici i javnost, dovoljan su razlog za podsećanje na te delikatne teme.
Dinkić nikada nije odgovorio na pitanje pod kojim uslovima je Nacionalnoj štedionici data saglasnost za obavljenje poslova platnog prometa i kreditnih poslova sa inostranstvom, da li je Narodna banka uopšte kontrolisala Nacionalnu štedionicu, i ako jeste zašto javnosti nikada nisu dostavljeni rezultati te kontrole, gde se, recimo, nalaze sredstva privatne privrede bivše Jugoskandik banke i kolika je visina tih sredstava, kakva je njegova veza sa austrijskom privatnom bankom Karl Spangler iz Salcburga, kakve su prirode bili njegovi odnosi sa članom borda direktora te banke g. Helmutom Gerlihom, da li je i zašto upoznao izvesnu Natali Garić, jednu od pomoćnika direktora prodaje firme Joh. EnshedeBanknotes, šta je sa njom pričao na sastanku u beogradskom hotelu “Hajat” na dan 31. oktobra 2002. godine, kakve je prirode njegova veza sa izvesnim Džefri Klifordom, da li je i ako jeste, u svojstvu guvernera, deponovao sredstva obaveznih državnih rezervi u Standard bank of London, zašto su baš u ovoj banci bile založene zlatne rezerve bivše SRJ, na osnovu koje odluke i na koji način je odobrio izradu holograma na novčanici od 5000. dinara i kako je posao dobila holandska kompanija Enshede Banknotes iz Harlema, zašto je na toj novčanici hologram najslabije kategorije, a fakturisan je hologram prve kategorije, koja je bila razlika u ceni i gde je novac od toga otišao, i još najmanje tridesetak pitanja čiji odgovori bi morali da se nađu pred nekom budućom anketnom komisijom koja bi ispitala delovanje ovog čoveka i utvrdila njegov štetočinski učinak po državu u kojoj je permanentno na visokim državnim funkcijama.

Brate Roberte, spašavaj!

Robert Gelbard, bivši međunarodni posrednik-pregovarač u ondašnjoj zaraćenoj Jugoslaviji, koji je zajedno sa Kristoferom Hilom bezuspešno bio na svom “balkanskom zadatku”, inače je bio i zaposlenik u kompaniji Dina Corp, čiji je osnivač američka CIA, i lako ga je prepoznati kao lobistu G-17 u slučaju pokušaja gradnje Kargo centra Aerodroma “Beograd”.

Lorens nije od Arabije, al’ što ima paraaaa

Međunarodna zajednica je u Srbiji započela veliki broj “razvojnih projekata”, a aktivnosti ministra pravde i njegove predsednice Vrhovnog suda Srbije Vide Petrović-Škero posebno su vezane za projekte Američke agencije za međunarodni razvoj (US Agency for International Development - USAID) i konsultantske kuće BoozAllen Hamilton.
Najznačajniji projekt ove američke agencije je “Projekt rada sa trgovinskim sudovima u Srbiji”. Konsultantska kuća BoozAllen intenzivno radi sa ministrom Stojkovićem na svim segmenima “srpske pravosudne hobotnice”.

Svi konsultanti iz BoozAllena su iz njihovog “global resilience department” koji vodi penzionisani direktor CIA Woosley. Ključni konsultant koji radi sa gospodinom ministrom pravde i gospođom Vidom Petrović-Škero od njihovog ustoličenja je Lawrence Groo (Lorens Gru). Gospodin Groo nije pravnik u Sjedinjenim Američkim Državama, niti ima pravničko obrazovanje koje je neophodno za bavljenjem pravom po propisima za američke državljane u SAD. Gospodin Groo nije položio pravosudni ispit (bar examination) koji je takođe neophodan u SAD.

Postavlja se pitanje ko je gospodin Lawrence Groo, koji savetuje srpskog ministra pravde i predsednicu Vrhovnog suda Srbije po mnogim pitanjima vezanim za međunarodne projekte “pomoći Srbiji”?

Prema zvaničnoj biografiji, pre rada za konsultantsku kuću Booz, kada je došao u Srbiju 2001. godine, koja u to vreme nije imala nikakve projekte u našoj zemlji, g. Lawrence Groo je radio kao - pomoćnik specijalnog tužioca za ratne zločine u Jugoslaviji. Pre ovog posla, radio je dugo u Latinskoj Americi kao istražitelj za ratne zločine, u Gvatemali. U međuvremenu, magistrirao je političke nauke u Engleskoj.

Ključni konsultant za reformu sudstva u Srbiji, dakle - nije pravnik!
Pored činjenice da je agenciji Booz i gospodinu Groou dozvoljeno da okupiraju naše trgovinske sudove, oni i biraju sudije za studijska putovanja u Los Anđeles, a sa ciljem da ovaj ključni pravosudni segment potpuno kontrolišu. Groou je dozvoljena analiza svih sudskih arhiva svih sudova u zemlji, što je on kompletirao posle leta, prebacio u elektronsku formu i poslao svojoj kancelariji uMcLean u Virdžiniji. Rezultate svog rada sa srpskom pravosudnom hobotnicom, prezentovao je prošlog oktobra gospodinu ministru Stojkoviću, a kako se g. Groo hvalio američkom ambasadoru Majklu Poltu, te “rezultate” je predstavio i premijeru Vojislavu Koštunici. Čovek bez pravnog obrazovanja konsultant je srpskom ministru i predsednici Vrhovnog suda Srbije!

U međuvremenu g. Groo je u trgovinske sudove u Srbiji “uveo kompjutersku mrežu”, koja inače već postoji od 2002. godine. Sredstva navodno potrošena za tu kompjutersku mrežu, 1,3 miliona američki dolara, izvukao je lično Lawrence Groo, pošto USAID, kao finansijer projekta, dozvoljava ovakvo pranje novca za potrebe obaveštajnih aktivnosti. Na ovaj način došlo se do novca, koji je upotrebljen za podmićivanje ministra.

Dalje, informatička mreža MEGA zaslužna je za softver u specijalnom sudu u Beogradu. Pošto su u ovom sudu obavili sjajan obaveštajni posao, Amerikanci im daju i dodatne posliće u vezi s “modifikacijom softvera za trgovinske sudove”. I informatička mreža MediaWorks je specijalista za uspostavljanje “nezavisnih” bežičnih (wireless) mreža. Za više američkih projekata, pa i USAID i CCASA i USAID SEDP koje vodi kuća Booz, bili su “preferirani izvođači” zbog svoje uloge u saradnji sa britanskom obaveštajnom službom Mi-6, prilikom rušenja Slobodana Miloševića. Konsultantska kuća Boozpovezana je i sa ministarkom Ivanom Dulić-Marković. Kuća Boozpreko podizvođača, lokalnog partnera kompanije Monsanto, koja se bavi proizvodnjom genetički modifikovane soje, podmićuje ministarku Ivanu Marković-Dulić, koja se, zajedno sa Vidom Petrović-Škero, po nalogu, našla na sesiji Fonda za humanitarno pravo u beogradskom “Sava” centru.

Kako su se ministarka Ivana Dulić-Marković i Lorens Gru udružili da unište sprsku poljoprivredu CIA ne voli maline

Potpuno neverovatno zvuči činjenica da strategijom (propadanja) naše poljoprivrede rukovode stranci, pri tom ljudi iz podzemnih tokova moći i uticaja, i to bez ikakve reakcije vrha ove države, kojoj je upravo poljoprivreda navodno ključni oslonac u budućnosti

Milovan Brkić
John Brown

Lorens Gru (Lawrence Groo), čovek koji se u našoj zemlji angažovao kao istražitelj ratnih zločina, ne samo da reformiše pravni sistem Srbije i radi na “dobrovoljnim predajama”, nego je i od svog poslodavca (Global resilience departmet) u Buz Alen Hamiltonu (BoozAllen Hamilton), kao i od svog pretpostavljenog, penzionisanog direktora CIA Vuslija (Woosley), sada potpredsednika u Buz Alenu, angažovan da radi i na projektu pod komplikovanim nazivom “USAID Serbia Enterprise Development Project” (USAID SEDP). Zvanično, SEDP radi u šest industrijskih sektora na povećanju konkurentnosti i izvoza. Najviše resursa i vremena, međutim, SEDP je posvetio sektoru poljoprivrede. Dakle, politikolog, istražitelj ratnih zločina, kao Buzov ekspert za podmićivanje visokih funkcionera srpske Vlade, bavi se i sektorom - poljoprivrede.

Za te potrebe g. Gru je u ime Buz Alena angažovao i dva podizvođača, Rimera Lejna Trećeg (Remer Lane III), preko InternationalExecutiveServicesCorp. i Timotija Kolinsa (Timothy W. Collinsa), koji formalno radi za Mendez, England & Associates.

Rimer Lejn je bivši oficir američke mornarice (US Navy), a zatim bivši rukovodilac koji je radio za OceanSpray, jednu od najvećih američkih, a i svetskih korporacija za proizvodnju sokova. Kao USAID i IESC ekspert za poljoprivredu radio je u 25 zemalja u svetu, mahom u Latinskoj Americi i Severnoj Africi, pre dolaska u Srbiju na poziv Buz Alena. U Maroku je ostao upamćen po tome što je za interese OceanSpraya uradio internu studiju za Vladu SAD, kojom se predlaže onemogućavanje uvoza sokova iz Maroka u SAD (zvanično zbog loše higijene u Maroku, a stvarno da ne bi bili konkurencija OceanSprayu). Takođe, po ugovoru, sve vreme sarađuje i biva plaćen i od američke firme Monsanto, koja se bavi proizvodnjom genetski modifikovanog semena soje, kukuruza, zatim u Evropi zabranjenih hormona, koje je uveo u zemlje latinske amerike poput Brazila i drugih.

Timoti Kolins je bivši oficir američke avijacije (US Air Force), koji je služio na Havajima, u bazi za satelitsku špijunažu (Hickam Air Force Base). Posle toga priključuje se američkoj vojnoj obaveštajnoj službi DIA, završava studije psihologije i postaje ekspert DIA za psihološke operacije širom sveta, zloglasne “psyops”. Govori sedam svetskih jezika, među kojima tečno i japanski, ruski i srpski. Pokriće za njegovu poziciju u Srbiji je Buzov podizvođač Mendez, England & Associates, firma čiji su stvarni većinski vlasnici Albanci, braća Krasnići iz Baltimora, SAD.

Gru i Lejn počinju da rade intenzivno sa ministarkom za poljoprivredu Ivanom Dulić Marković, odmah po njenom ustoličenju. Pošto je Dulićka stari stipendista Monsanta, brzo su se oko svega sporazumeli. Za mito je zadužen Gru, a za sistematično uništavanje poljoprivrede Lejn. Pošto je genetski modifikovano semenje veoma osetljiva tema, dodeljen im je i Kolins, radi odgovarajuće psihološke pripreme i obrade srpskog javnog mnjenja.

Prošlog leta, odmah po povratku sa godišnjeg odmora, g. Lejn je najavio da je njegov zadatak da za Monsanto sa Dulićkom ugasi praktično gotovo sve srpske institute za proizvodnju semena (Beograd, Novi Sad, Kruševac itd.), da Kolins to podrži obrađujući javnost da su ti srpski instituti “ionako odavno propali”, a da za OceanSpray i ostale proizvođače sokova ovde kreira prostu sirovinsku bazu voća, a nikako konkurente na tržištu voća i sokova u SAD.

U sklopu toga, Lejn je počeo da radi s Dulićkom na “Nacionalnoj strategiji poljoprivrede”, koja bi uključila diskretno uvođenje Monsanto i drugih “genetski modifikovanih” proizvođača u srpsku poljoprivredu (posle čega nema povratka za Srbiju), a takođe bi uključila i uništenje malinjaka i ostalih voćnjaka pod izgovorom da su sorte “zastarele”, te da se i tu moraju uvesti “moderne” zapadne sorte voća. Rimer Lejn je, takođe, objasnio da je njegov ključni zadatak da sroza cenu maline za srpske poljoprivrednike, jer Srbija diktira visoku cenu, koja je prevelika za zapadne korporacije, te se na štetu srpskih proizvođača mora odmah odlučno smanjiti cena maline i drugog voća iz Srbije. Rezultate ovakvih aktivnosti Dulićke i Rimera Lejna gledamo i ovih dana, barem kada je cena maline u pitanju.

Kao nagradu za uspehe koje je ostvario na upropašćivanju srpske poljoprivrede, Lejna je na predlog Grua, pohvalio ambasador Polt i unapredio da sada radi u svim industrijskim sektorima sa kojima radi SEDP do sredine 2006. Jedan od ključnih sektora od interesa za Buz Alen je i sektor kliničkih i genetskih ispitivanja novih lekova, sa kojim USAID radi od maja prošle godine, sa ciljem da se što veći broj američkih farmaceutskih korporacija dovede u Srbiju da radi studije eksperimentalnih lekova na našim pacijentima.
Ostaje samo da se molimo Bogu za naš narod nad kojim se vode sistematični i sračunati genetski eksperimenti, počev od poljoprivrede pa do naših bolnica, a sve uz podršku domaćih podmićenih ministara i nezasitih tajkuna. Za šaku dolara genetski nam modifikuju i zemlju i narod…

Breskve i leševi

Pored “psihološke obrade srpskih poljoprivrednika”, koju sistematski radi g. Kolins koristeći sve najnovije metode propagandne manipulacije koja dolazi iz DIA (na primer Dulićkine bajke koje ona priča po medijima, a koje se odnose na “novog seljaka koji je stalno na internetu”), on intenzivno radi i na novom imidžu i promociji srpske ministarke poljoprivrede. Tako je, na primer, da bi se skrenula pažnja sa stvarne pozadine novog Zakona o zaštiti sorti, marta ove godine, g. Kolins osmislio priču o “hladnjačama koje su prevozile leševe umesto breskvi”, brifovao Dulićku i poslao je da za skupštinskom govornicom izgovori baš to. Kao rezultat, poslanici su se bavili Dulićkinom provokacijom umesto suštinom jako lošeg Zakona, o kome je trebalo da diskutuju i glasaju.

Sve za zaradu

Na polju jagodičastog voća i proizvodnje sokova, 2004. godine je trio Gru, Lejn i Kolins izveo i jednu “implementaciju regionalne saradnje”. Naime, pošto prošlog leta Albanci sa Kosmeta nisu mogli nigde da prodaju svoje jagodičasto voće, jer ono već duže vreme sadrži veoma visoke nivoe radioaktivnih materija sa područja bombardovanih 1999. Gru je otputovao u Prištinu, a Lejn i Kolins su ubedili neke domaće prerađivače da veoma povoljno, za manje od upola svetske cene, kupe borovnice, ribizle i jagode sa Kosmeta. Naravno, “srpski tajkuni”, alavi na enormne zarade, pristali su na ovo i uz posredovanje Grua, Kolinsa i Lejna ostvarili enormnu zaradu, govoreći među sobom da su ionako srpski standardi o radijaciji stroži od evropskih.

Sablasno: Povrh svega, Srbija postala i Meka za testiranje lekova i eksperimente na živim ljudima

Mengele Srbi bolji od pacova

Za razliku od zapadnjaka, Srbi ne traže da im se plati za testove nad njima niti skupa osiguranja života. Ako se tome doda da “tipično srpsko telo” nije zatrovano medikamentima, to je za ljubitelje “zamorčića” sjajan zalogaj. Istražujemo kakva je uloga u svemu tome američke nevladine organizacije USAID i njene konsultantske kuće Buz Alen Hamilton, u kojoj je ključni čovek bivši direktor CIA Vulsi

John Brown
Milovan Brkić

Osim što je USAID SEDP (Serbia Enterprise Development Project) uključen u sistematsko uništavanje ključnih segmenata naše poljoprivrede, o čemu je bilo reči u prethodnom broju Tabloida, rukovodstvo projekta iz Buz Alen Hamiltona (Booz Allen Hamilton) odlučilo je da ovaj “razvojni” projekat, navodno namenjen povećanju srpske ekonomske konkurentnosti i izvoza, iskoristi i za direktne interese najvećih američkih farmaceutskih kuća, a sve uz blagoslov dva ključna ministarstva u Vladi premijera Koštunice.

Ogromni lukrativni potencijal, kada se eksperimentalni lekovi i genetski testovi rade na srpskim pacijentima, prvi put je identifikovan novembra 2003. godine od strane Lorensa Grua (istražitelja ratnih zločina) koji je u to vreme bio zadužen za nadgledanje svih Buz projekata u regionu. Detaljna analiza koja je usledila do februara 2004., a koja je uključila brojne gostujuće saradnike Buz Alena, potvrdila je prvobitnu procenu Lorensa Grua o neverovatnim konkurentskim prednostima srpskih klinika: srpski pacijenti ne očekuju da budu plaćeni za testove, pacijenti i njihove porodice ne traže skupa osiguranja koja obavezno pripadaju pacijentima u zapadnim zemljama, a i srpska država ne očekuje od farmaceutskih kuća da plate skoro nikakve značajnije troškove kada se njeni stanovnici koriste kao zamorčići. Uz to, Srbi su i doslovno nazvani “jako čistim zamorčićima” (”pure and clean guinea pigs”), jer “prosečno i tipično srpsko telo” još uvek nije tokom života zatrovano dugotrajnom upotrebom raznoraznih farmaceutskih preparata, što je slučaj poslednjih nekoliko decenija na zapadu. Time je “industrijski sektor” eksperimentalnih ispitivanja identifikovan kao jedan od “sektora” sa velikim potencijalom da bude konkurentan. Drugim rečima, Srbi su veoma konkurentni kada su u pitanju tela i organizmi koji se koriste za farmaceutske i genetske eksperimente.

Zbog posebnog značaja ovog posla, testiranja lekova za američke farmaceutske korporacije, Buz Alen aprila 2004. uključuje direktno i svog SEDP supervizora iz Maklina (McLean), gospodina Kristofera Vilijamsa (Christopher P. Williams) kao pojačanje Lorensu za rad u ovoj oblasti u Srbiji. Pre dolaska u Buz Alen, gospodin Vilijams je stekao dugogodišnje iskustvo (preko dvadeset godina) radeći u zemljama Sovjetskog Saveza na projektima Džordža Soroša - Open Society i Soros Investment Fund, između ostalog. Pre rada u Srbiji radio je nekoliko godina na projektima u Hrvatskoj, gde su učinjene sve pripreme za dolazak USAID-a i Buz Alena u Beograd. I dan danas, g. Vilijams je brojnim poslovnim i ličnim razlozima blisko povezan sa zvaničnim Zagrebom.

SEDP je kompletirao svoj “eksperimentalni klinički” tim dovođenjem u svoje redove dr Ane Đorđević, direktno sa sponzorisanog usavršavanja na Johns Hopkins univerzitetu u SAD. Pre odlaska na neophodnu američku pripremu, dr Đorđević je radila u Nišu na svojoj specijalizaciji za neuropsihijatra. Svoju psihijatrijsku specijalizaciju u Srbiji nikada nije završila, ali joj to ne smeta (iako je to Hipokratovom zakletvom i etičkim kodeksima zabranjeno) da, pored rada sa ovim “konkurentnim srpskim sektorom”, radi i profilisanje srpskih kolega za potrebe rukovodstva SEDP projekta, kao i ispomoć za psihološko profilisanje za potrebe propagandnog rada Timoti Kolinsa.

Posle godišnjih odmora 2004., rad se intenzivira uključivanjem i domaćih stručnjaka za ovu oblast kao spoljnih saradnika, dr Siniše Radulovića i dr Nevenke Stojanović, koji su i do tada kao i sada samostalno, nelegalno, radili brojne studije u Beogradu i uživali u veoma luksuznom životu, putovanjima širom sveta, zabavom na teniskim terenima…
Dr Radulović je stekao duboko poverenje Buz Alena time što je obećao da će jednostavno povećati “komparativnu prednost” srpskih pacijenata time što će skratiti vremensko trajanje dobijanja Vladinih zvaničnih odobrenja za eksperimente sa 60 na samo nekoliko dana. Naime, dr Radulović je savetovao da se jednostavnim podmićivanjem Etičkih komiteta u Srbiji njihov rad i donošenje odobrenja (koje prethodi eksperimentima na pacijentima) može značajno ubrzati, tj. svesti na samo par dana, potrebnih da se keš transakcije sa članovima Etičkih komiteta obave iza kulisa. Koliko je ovakva kooperativnost bila od pomoći SEDP-u i multinacionalnim farmaceutskim kućama govori i činjenica da je ubrzo posle ovih reči ohrabrenja, dr Radulović dobio za svoje “konsultantske usluge” nekoliko desetina hiljada dolara, potpisavši priznanice na dvostruko veće iznose: po dobro razrađenom receptu Lorensa Grua i, u ovom slučaju, uz saradnju Kristofera Vilijamsa. Treba napomenuti da je dr Radulović istovremeno i savetnik Vlade Srbije, tj. ključna spona za obostrano lukrativnu saradnju između Vlade (Ministarstvo za zdravlje i Ministarstvo za nauku) i Buzapo ovom pitanju - kada su u pitanju eksperimenti. U tom poslu ima dovoljno gotovine za sve uključene u takav “biznis sa konkurentnim zamorčićima”.

Zbog veoma osetljivog aspekta ovakvih aktivnosti, kada je javnost u pitanju, u sve je uključen i neizbežni Timoti Kolins, psiholog zaposlen u američkoj vojnoj obaveštajnoj službi. Kao ekspert svog propagandnog posla, Kolins je uspešno osmislio strategiju “pozitivnog spina”: srpskoj javnosti ovo treba prikazati kao profitabilnu (za koga?) industriju, stalno napominjati da ovime SEDP dovodi najnovije “eksperimentalne preparate” za tretiranje srpskih bolesnika koji su ionako u teškom stanju (i često im ionako nema pomoći?!), kao i da će se ovime promovisati srpsko zdravstvo… Pred svako gostovanje dr Radulovića i dr Stojanović u medijima, svi detalji i odgovori na moguća pitanja novinara pripremaju se na dugim sastancima sa psihologom Kolinsom i nesuđenom psihijatricom Anom u prostorijama SEDP, beogradski Bulevar Kralja Aleksandra 86, treći sprat levo.

Dovoljno “repromaterijala”

I evo, već godinu dana, rad ide veoma dobro po Buz Alen. Srpskoj Vladi i javnosti se uspešno predstavlja da je budućnost konkurentnosti srpske privrede u, između ostalog, korišćenju nesrećnika kao zamorčića u farmaceutskim eksperimentima. Procena je Global resilience departmenta u Buz Alenu da Srbiji neće ponestati, u godinama koje dolaze, srpskih kandidata/pacijenata za ovaj unosni “biznis”. Pošto nas naša politička elita vodi putem beznađa, kriminala i gladi za najveći deo nacije, čini se da je ovakva procena dobro utemeljena. Zato i dozvola Vlade Srbije Buz Alenu da ispira mozak našoj javnosti tvrdnjama da ćemo sebi naći mesto u modernom svetu tako što ćemo imati ulaznicu namenjenu za “konkurentne” zamorčiće.Buz i USAID još uvek nisu objasnili zašto se ovakav “inovativni” koncept ne primenjuje na sličnim projektima u Hrvatskoj i Makedoniji, niti bilo gde drugde u svetu.

Suptilan prilaz

Eksperimenti na ljudima nisu kraj komunikacije s narodom. Sledeći korak je uspostavljanje kontrole upravo nad svim oblicima komunikacija u Srbiji. Za to je zadužen naravno Buz Alen, dobro pozicioniran u Vladi premijera Koštunice: radom sa srpskim sektorom telekomunikacija bavi se gospodin John M. Adams, Booz Allen Senior Associate (viši saradnik). Gospodin Adams je direktni savetnik ministra Velimira Ilića, često viđen kako provodi dane u njegovom kabinetu…

Priprema se i velika pljačka telekomunikacionih resursa Srbije… U narodu je trenutno prilično izvikan Dyncorp, ali Buz Alen je mnogo više “involviran”, međutim suptilnije jer su umeli da “priđu” mnogim ključnim ministrima na “pravi način” - gotovinom.

Soroš nam iz kablova viri

Američke nevladine organizacije, uz logističku podršku agenata CIA, satiru srpsko pravosuđe, uništavaju poljoprivredu, besplatno vrše medicinske eksperimente nad građanima Srbije. U ovom, četvrtom nastavku dokaznog postupka objavljujemo dokaze o tome na koji način nam kontrolišu telekomunikacioni sistem


John Brown; Milovan Brkić

Stanje u sektoru telekomunikacija u Srbiji je tužno. Već duže vreme… Kao što je već postao običaj u Srbiji, samo jedna stvar je u takvoj atmosferi sigurna: sprema se nova “pljačka veka”. Kada su nacionalni interesi i resursi u pitanju, Srbija se već polako navikava da se “pljačke veka'’ ovde dešavaju u proseku dva puta mesečno!

Telekom Srbija uspeo je da zadrži monopolski položaj i nakon što je formalno zakonski monopol istekao 9. juna 2005. Građani Srbije imaju najgoru i u mnogim segmentima najskuplju uslugu. Ubiranje enormnih profita i prelivanje u džepove raznoraznih moćnika nastavljeno je pojačanim tempom i posle pada Miloševića. Nakon prebacivanja platnog prometa u banke sva pojedinačna plaćanja svih pretplatnika, pa i građana, svakog meseca idu preko privatne banke.. Kada je u pitanju nabavka skupe opreme Telekoma, u svakom slučaju pojavljuje se nezaobilazni gospodin Labus, a Dinkić ima i tu slobodu da slobodnim tekućim sredstvima na računima Telekoma upravlja kako G-17 Plus zaželi.

U Srbiji se, nažalost, za šaku dolara sve može kupiti.
Džordž Soroš i njegov SouthEast Europe Investment Fund su još pre nekoliko godina, ne časeći ni časa, uz podršku američke vlade, agencije OPIC (US Overseas Private Investment Corporation) počeli da monopolišu kablovsku mrežu u većini gradova Srbije. I dok je rukovodstvo Telekoma brutalno proganjalo i najmanje srpske internet provajdere koji bi se drznuli da vrše prenos glasa preko interneta (VOIP), bez reči je dozvolilo i omogućilo, mimo tada važećih zakona da Soroš preuzme praktično sve ključne gradske televizijske kablovske mreže. Gospodinu Sorošu, naravno, to nije bilo dovoljno. Potrebno je bilo zaokružiti, objediniti i kontrolisati komunikacionu mrežu Srbije u celosti. U tome je već gospođa ministarka Rašeta bila veoma kooperativna, ali je pravi proboj počeo da se dešava u kabinetu Ministarstva za kapitalne investicije, kada se uselio gospodin Velja Ilić.
Nakon izrade studije izvodljivosti (feasibility study) za kargo terminal, a koju je vodila gospođica Dženet Miler (Jeanette Miller), tadašnji službenik US TDA (Trade Development Agency), CIA prepušta dalju realizaciju Dyncorpu. Situacija je blago zamagljena zbog decembarskih izbora 2003. i prethodnog “nesmotrenog” gašenja zagrebačke kancelarije US TDA od strane Bušove administracije. No, “interesenti” su se i ovoga puta dočekali na noge: iako je gospođica Miler izgubila posao u Zagrebu, pa je morala nekoliko meseci da provede na USAID projektima u Sri Lanki, na intervenciju Lorensa Grua (istražitelja ratnih zločina) iz Buz Alen Hamiltona, Milerova biva povučena ponovo na Balkan, a posao dobija kao podizvođač Buz Alena na USAID SEDP projektu.

Odmah po sletanju u Beograd, Milerova oživljava sve svoje kontakte, posebno u Direkciji za građevinarstvo Srbije i u Ministarstvu. Odmah je dobila hitno zakazani sastanak s ministrom Ilićem. Kažu da je bio dovoljan jedan preklop nogu gospođice Miler u zgradi Vlade, pa da preznojeni Ilić momentalno prihvati saradnju s njom, Buzom i Dyncorpom. Oduševljen, odmah se raspitivao i kako, na obostrano zadovoljstvo, može da pomogne Buz Alenu u daljem radu u Srbiji. Iskusni Lorens Gru, prepoznavši po ko zna koji put priliku koju je mnogo puta video radeći sa banana-političarima iz Latinske Amerike, brzo se sporazumeo s Ilićem. Ministar je ne trepnuvši prihvatio Buz Alen konsultante za dva ključna sektora - železnicu i telekomunikacije. Tako je već od proleća 2004. gospodin Džon M. Adams, Booz Allen Hamilton senior associate, i Gruov kolega iz matičnog ofisa u McLeanu, počeo da redovno posećuje Ministarstvo za kapitalne investicije. Rad gospodina Adamsa je dvosmeran. Prvo, pokušaji da Buz Alen definiše sastav Agencije za telekomunikacije u Srbiji. Uz znanje i podršku ambasadora Polta, uplitanje Adamsa ide toliko daleko da on direktno prosleđuje imena svojih “proverenih” kandidata ministru Iliću. Pored kandidata, Adams želi da uredi i internu strukturu Agencije. Njegove “sheme” i “predloge” redovno prevodi osoba od najvećeg poverenjau Buz Alenu, gospođica Mira Ibrašimović, direktno zaposlena u McLeanu u Virdžinji i trenutno koordinatorka projekta USAID CCASA (reforma trgovinskih sudova u Srbiji).

Drugi pravac aktivnosti Džona Adamsa i Buz Alena jeste da se ministar Ilić ubedi kako je neophodno da se za prestrojavanje Telekoma Srbija uzme kredit od nekoliko stotina miliona evra od međunarodnih institucija (poput Svetske banke ili EBRD), a koji bi se upotrebio za - “konsultantske usluge”. Naravno, razvijajući konsultantski biznis za sebe, Buz je već u saradnji sa “razvojnim” bankama, kroz koje novac planiraju da plasiraju “investitori” poput Soroša. Krug je potpuno zatvoren jer u “znak zahvalnosti”, kada Srbija uzme enormni kredit, međunarodne institucije tipično biraju Buz kao konsultantsku kuću za izvođenje radova na terenu. I Soroš sit i konsultanti na broju, narodski rečeno. A sve će biti plaćeno iz kredita koje ćemo morati mi, naša deca i naša unučad, da otplaćujemo… Razrada je uveliko u toku.

Kažu da je ministar Ilić veoma kooperativan. Da se Labus ne naljuti, i on je uključen, a mnogi međusobni nesporazumi izglađeni. Ovo je odradio, naravno, Lorens Gru. Od septembra pa sve do kraja decembra 2004. Lorens Gru je provodio duge konsultantske sate što sa Labusom lično, što sa njegovom bliskom savetnicom Jasnom Matić. Time su Adams i Buz pokrili dva od tri strateška nivoa svoje akcije, kako je to Adams opisao jednom svom kolegi za kafom u foajeu hotela “Hajat”: pokriveni su vrh Vlade, kao i srednji sloj, tj. ministar i njegovi pomoćnici i zamenici. Adams je zahtevao da se koordinirana akcija zaokruži i na bazičnom nivou (grass root level, kako je on to nazvao). Zato su Kristofer Vilijams (čovek sa preko dvadeset godina iskustva na Soroš projektima u bivšem SSSR-u) i Lorens Gru iskoristili USAID SEDP projekat vođen od strane Buza: kreirali su klaster informacionih i komunikacionih tehnologija (ICT), okupivši pod jednom kapom sva ICT preduzeća u Srbiji. Njih dvojica su lično vodili kreaciju tzv. Bele knjige (White paper), kojom ICTklaster (grass roots) zahteva da Vlada Srbije podrži planove koje je Džon Adams pripremio za ministra Ilića. Bela knjiga je prezentirana na prigodnom mestu, u prostorijama BritishCouncila… Jedina mala džomba na putu (kao što reče Adams: a small bump in the road) bilo je to što je pre nekoliko meseci gospođica Miler, nesmotreno, u pijanom stanju, tražeći način da zadovolji svoje elementarne potrebe, tokom jednog od događanja u American ChamberofCommerce, jednom od “agenata konkurentske službe” otkrila stvarni posao Timoti Kolinsa (DIA, zvanično na USAID SEDP) u Beogradu. Zbog toga je otpuštena sa USAID SEDP projekta i ne namerava da se vrati u SAD.

Telekom Srbija i Koštuničino “Telekom rukovodstvo” je sve ove globalne aktivnosti, a posebno rad Adamsa i Buz Alena, protumačilo kao znak da dolaze zadnji dani njihove muže “telekom krave”, pa pljačkaj dok se može, umesto da se ozbiljno sedne i osmisli strategija zaštite ovog ključnog i strateški bitnog nacionalnog resursa u Srbiji, vrednog prema niskoj proceni Džona Adamsa barem - 3,5 milijardi dolara. Svojom kratkovidošću i zaslepljenošću punjenjem sopstvenih džepova, rukovodeća srpska “Telekom oligarhija” spremna je da sve to prepusti kontroli CIA-front organizacija i kontraktora poput Buza i proda za manje od desetine od ionako niske procene vrednosti koju je dao sam Džon Adams. Kažu da je lično premijer Koštunica, kao i obično, o svemu neobavešten. Kada bude sve opljačkano i uništeno, od poljoprivrede do telekomunikacija, narodu koji je doveo do ivice ponora biće sasvim svejedno da li su “kohabitirajuće” vođe bili slepi ili su bili “samo neobavešteni”.

Neka nam je Bog u pomoći

Jedan od autora ovog teksta imao je pre nekoliko meseci priliku da ruča na splavu, južno od Beograda, sjajnu riblju čorbu sa svojim novim prijateljem, čovekom koji je jedan od poslednjih kome je posao zaštita srpskih nacionalnih interesa, a koji u to još uvek iskreno veruje. Kada je zapanjeni Brown pitao svog prijatelja otkud ovoliki nivo aktivnosti u Srbiji, zašto se sav svetski ološ, zajedno sa domaćim barabama i lopovima najgore vrste, ostrvio na ovu izmrcvarenu zemlju i nedužni narod, prijatelj je glasom iskusnog čoveka odgovorio: “Gospodine Brown, nije to prvi put… posle bitke, dok svuda još uvek rasuti mrtvaci leže i osakaćeni zapomažu, prvi koji dođu su lešinari i oni koji pljačkaju leševe…” Nek je ovoj zemlji i narodu Bog na pomoći.

Konačno ministarka

U Vladi Mirka Cvetkovića, gospođica Jovanka Matić, nekadašnja savtenica podpredsednika Vlade Miroljuba Labusa, koga se odrekla čim je on podneo ostavku, imenovana je za ministra za telekomunikaciju! Strane službe svoje anonimne agente postavljaju na ključna mesta, da završe svoje prokekte. Gospođica Jansa Matić je neudata, i lezbejka je po seksualnom opredeljenju. Čovek je od velikog poverenja Mlađana Dinkića.