FILOZOFIJA SRPSKE ISTORIJE

Miloš S. Milojević, istraživač i ratnik koji je živeo u devetnaestom
veku, ostavio je na hiljade stranica rukopisa o istoriji Srba kojima se
izgubio trag

Gotovo da nema knjige onih autora koji se bave
poreklom Slovena, odnosno Srba, zagovornika da Sloveni nisu došljaci na
Balkan, a da se bar na jednom mestu ne pomene ime Miloša S. Milojevića.
Slično je i sa sagovornicima na tu temu, pristalicama takozvane
autohtonističke škole.

Iza ovog naučnika koji je živeo u
devetnaestom veku zvanično je ostalo malo dela, ali pristalice njegove
teorije i pobornici njegovog rada govore o sanducima zaostavštine i
hiljadama stranicama u rukopisu. Činjenica je da posle smrti njegovu
rukopisnu zaostavštinu nije prihvatila nijedna srpska ustanova. Ostalo
je zabeleženo da se na tavanu Prvostepenog suda Okruga beogradskog,
posle oslobođenja 1918. godine, nalazio pun sanduk Milojevićevih
rukopisa. Oni koji tragaju za njegovom zaostavštinom tvrde da je na tom
tavanu bilo čak sedamnaest takvih sanduka sa rukopisima i ličnim
stvarima.

U knjizi "Srbi... narod najstariji" Olga
Luković-Pjanović na jednom mestu je napisala: "Zbog nepijateljskog
gledanja stranih sila na rad Miloša Milojevića, a i zbog zavedenih
srpskih sinova, koji su poslušno sledili te tuđe mračne moći, o ovom
našem velikom čoveku punom ljudskih i naučnih vrlina nikada nije bila
urađena jedna v
aljana biografija. Taj posao, takođe, čeka
sutrašnju Srpsku akademiju znanja! Apsolutno je neophodno da se pronađe
Milojevićeva zaostavština, koja se možda čuva u beogradskoj Narodnoj
biblioteci, jer možda su još, kojom srećom, te četiri hiljade strana
prave istorije Srba u pripremi sačuvane. Možda se s tim rukopisom
nalazi i devet svezaka rukopisa, takođe neobjavljenih, pa četvrta
knjiga "Srpskih običaja" i poveće delo "Nemanjice". Takođe je veoma
važno da se pronađe ta njegova etnografska i geografska mapa Srba i
srpskih zemalja u Turskoj i Austriji, jer je sasvim pouzdano da će se
pomoću nje najbolje ustanoviti gde je još sve bilo Srba u njegovo
vreme".

Tragač za istinom

Ko je bio čovek oko čijih
radova se i danas, iako je umro pre više od sto godina, među naučnicima
lome koplja? Tragajući za njegovom zaostavštinom u zvaničnim ustanovama
se uglavnom nailazi na zid ćutanja. Ili neznanja. Tek tu i tamo se
pojavi pokoja Milojevićeva prepiska, fototipsko izdanje knjige, ali od
građe zbog koje je gurnut na marginu - ni traga. Retko se, zaključak
je, javljaju takve suprotnosti u oceni nečijeg rada kao što je to
slučaj sa Milošem S. Milojevićem.

Stefan Milojević bio je
sveštenik u mačvanskom selu Crna Bara. U njegovom domu 16. oktobra
1840. godine bilo je bučno i svečano. Rodio mu se sin Miloš. Napredno
dete posle završene osnovne škole u Glogovcu odlazi u Beograd, gde na
Beogradskom liceju uči pravne nauke. Željan znanja, posle završene
gimnazije stiže u Moskvu i na Državnom univerzitetu sa odličnim uspehom
za tri godine završava pravne nauke. Pored ostalih predmeta, Milojević
je kod tada čuvenog profesora J. Bođanskog slušao i uporednu filologiju
slovenskih živih i izumrlih plemena. Tada se upoznao i sa zavidnim
dostignućima ruske lingvistike, etnologije, arheologije i
istoriografije. Došao je i do literature na ruskom u kojoj su
istraživani drevni jezici, počevši od sanskrita, zatim do dela koja su
se bavila istorijom Indije, Rusije, Kine, Egipta, Kavkaza, Balkana,
baltičkog prostora. Posle svih tih proučenih dela Milojević se
definitivno svrstao u grupu onih naučnika pristalica autohtonističke
istorijske škole koja je nudila dokaze da su Srbi najstariji balkanski
narod, te da su na ovim područjima živeli mnogo pre Rimljana i Grka.

U
to vreme na Velikoj školi i u Srpskom učenom društvu srpski istoričari
su već bili prihvatili takozvanu germansku istorijsku školu koja je
stigla iz slavističkog centra Bečkog univerziteta. Prema toj školi,
koja je svoju teoriju nametnula nama kao naučnu osnovu, Sloveni su
stigli na Balkan u sedmom veku. Glavni zagovornici ove teorije bili su
Stojan Novaković, Milojevićev zemljak iz Šapca i školski drug, i
Ilarion Ruvarac, arhimandrit.

Po povratku iz Moskve Milojević se 1865. zapošljava kao pisar u
Okružnom sudu u Valjevu. U vreme srpsko-turskih ratova od 1876. do
1878. godine osnovao je i poveo u rat dobrovoljačke jedinice
Moravsko-dobričko-dobrovoljački ustaški kor, Dobrovoljačko-ustaški
raško-ibarski kor i Deževsko-ibarsko-ustaški kor. Njegovi dobrovoljci,
pred kojima je uvek prvi jurišao, nikada se nisu povukli sa bojnog
polja, a ostalo je zabeleženo da su u bitkama oslobodili čak četiri
stotine srpskih sela.

Milojević ratuje, putuje, predaje u
školama i istražuje korene Srba. U skromnoj biografiji, između ostalog,
piše: "Putovao je prerušen. Sad je bio majstor zidar, sad zograf
(’moler’) koji je stupao u pogodbe za izradu crkvenih živopisa, a
kadšto se - gde i kad treba - javljao i pravim imenom i smerom svojim".


U toj biografiji o tim svojim putovanjima sam je zapisa "Ali
nas je sagorevajuća ljubav spram svega onog što je nekada bilo srpsko
primorala da učinimo namišljeno. Mi smo se krenuli sa čeličnom i
nadljudskom voljom: ili skupo i što može skuplje dati glavu, ali videti
nekadašnju slavu i veličinu srpsku sa njenim svetinjama i
uzvišenostima, a sadašnju crnu i čemernu grobnicu jedne, neprežalime,
neocenime i neisplatime urvine nekadašnje sile i moći svetih, divnih i
nepostižnih kraljeva, careva i vladalaca srpskih sa starim srpskim
narodom".

Ratovao je Milojević na nekoliko frontova. Godine
1881. za časopis "Istok", kako je sam zapisao, za dva dana i noć
napisao je članak koji je kasnije pretočen u knjigu "Naši manastiri i
kaluđerstvo" sa 120 strana. U uvodu on veli: "Od nekog doba neprestano
se potrza u našim novinama, osobito takozvanim ’preko’, pa još i u
našim ovde skupštinama, čas naročito, a čas opet i kao mimored, pitanje
o našem kaluđerstvu, manastirima, a naročito manastirskim imanjima. To
je u poslednjoj, odveć plodotvornoj, svakojakim i svevazmožnim
zaključcima i ozakonjenjima, skupštini donesen i zaključak da se naši
manastiri smanje, svedu na nekakve ’istorijske manastire’ u samoj
stvari i zapravo unište, a kaluđerski red sa svim istraje i iživi u
našoj narodnosti".

Na nedavno održanoj promociji karte "Srpski
belezi na Kosovu i Metohiji" direktor Republičkog zavoda za zaštitu
spomenika kulture Mileta Milić, između ostalog, rekao je i kako je prvi
popis srpskih belega na Kosmetu sačinio Miloš S. Milojević. U arhivi
SANU postoji i pismo koje je Milojević 1870. godine poslao Srpskom
učenom društvu o prvom popisu arheoloških starina u Zapadnoj Srbiji. U
istoj ustanovi postoji još jedno pismo koje je Milojević poslao nekom
od tadašnjih ministara gde kaže "da će on, iako bolestan, ići na Kosmet
radi nekog pregovora, jer je u Prištini u po bela dana u centru ubijen
jedan pop. Sve to ima veze sa "Albanskom ligom" koja se povezuje i
prelazi u ruke austro-madžarske koja nemirima hoće da iznudi od Evrope
ovlašćenje da taj kraj posednu". (Pismo nosi datum 4. januar 1881.
godine.

Srbi pre Rimljana

Pokušavajući da dokaže da su Srbi
starosedeoci na ovim područjima, Milojević ostavlja i ovakav zapis: "Da
je srpska crkva starija i od rimske i grčke, osim potvrde pape Jovana
îî, pisane kralju srpskom Mihailu, kojom tvrdi da je srpska crkva
starija i od grčke i od rimske, svedoče tolike silne bivše episkopije,
postojavše do Konstantina Velikog, među kojima samo da pomenem:
Sredačku (Sofijsku), Skopljansku, Nišku, Beogradsku, Vodensku,
Morozviždsku, Remešku itd, svedoče još toliki sveci i mučenici Srbi,
koji se boriše protiv idolopoklonika i muhamedanaca, jeretika i
bezbožnika Bugara i ostalih, kao brojni episkopi".

Onima koji
su mislili drugačije od Milojevića, a nije ih bilo malo, sigurno su
smetale i ovakve Milojevićeve beleške. U jednom od zapisa Miloš S.
Milojević piše "da su Srbi kao roblje rimsko, živeći od iskoni u svim
ovim svojim sadašnjim zemljama, a tada još i od Italije ili Sredozemnog
mora, pa do Grčkog, i od Jadranskog pa do Crnog, imali i svoje hramove
i svoje sveštenstvo, i uređenu svoju crkvenu upravu u licu svojih
arhiepiskopa, koji su najpre, i to od prvog veka po Hristu pa sve do
četvrtog, sedeli u predgrađu Sirmijumovom, drugoj rimskoj prestolnici,
takozvanoj, i još i danas nazivajućoj se Mitrovici na Savi, zbog čega
je se od tih srpskih mitropolita, ili arhijera, to predgrađe
nekadašnjeg ogromnog Sirmijuma tako i prozvalo, pa su odavde, navalom
Huna u četvrtom veku po Hristu, morali izmaći se dalje, zajedno sa
državnom rimskom vlašću u Zvečan, današnje razvaline u dnu Kosova, i u
predgrađu istoga staniv se opet mu dali svoj naziv Mitrovica, koja još
i danas postoji, na Kosovu, u poslednjem svom ropscu kao varoš".

Kada
je došlo do sudara "prsa u prsa" germanske i Milojevićeve
autohtonističke škole, ovaj naš velikan 1881. godine piše ovako:
"Srpskom učenom društvu nije stalo bilo ni do prostora srpskih zemalja,
koje Porfirogenit u svom delu "De Admin" navodi, koji prostor većinom
obuhvata i bivša Pećka srpska patrijaršija, a u kome i sada žive Srbi,
već ono gura srpske zemlje i još sada tamo živeći srpski narod u
svakojake tuđince, samo da ne budu Srbi, a u svojim školskim knjigama i
istorijama dokazuje dokle je plot kneževine Srbije, da su i Srbi dotle
itd... Evo samo radi bruke i sramote naše i naših previsoko naučenih
zapadnih pitomaca i državnika, koji znaju koliko se krompira u svakom
loncu godišnje svoj Đermaniji skuva, koliko se čaša piva, kakvog i gde,
proizvede i popije, koliko se i kakvih kotleta pojede, šampanjskog vina
proizvede i popije u svoj Francuskoj, koliko se i kakvih, od koje
porode, goveda, od koliko godina itd. bifteka napravi i pojede u
Engleskoj, proizvede i popije konjaka, punča itd, a ne znaju i neće da
znaju da još žive Srbi kao što i u gornjem svom delu Porfirogenit kaže,
koji je najhrđavije pisao za Srbe i sveo ih što je mogao na najmanji
prostor".

Jedna zvezda se ugasila

I pored evidentnih teškoća na koje je
nailazio u svojim istraživanjima, nekoliko Milojevićevih dela ipak je
ugledalo svetlost dana. Tokom 1871. godine, dok se klešta bojkota nisu
sastavila, "Glasnik" Srpskog učenog društva objavio mu je tri dela:
"Pravila svete Petke Paraskeve srpske", "Pravila svetom Simeunu
srpskom" i "Opšti list srpske patrijaršije u Peći". Prikupio je, mahom
po Staroj Srbiji, sistematizovao i podelio po vrstama i motivima oko
sedam stotina narodnih pesama, objavljenih u tri sveske 1869, 1870. i
1875. godine pod naslovom "Pesme i običaji ukupnog naroda srpskog".

Gotovo
u isto vreme, takođe u tri knjige, 1871. 1872. i 1877. godine, objavio
je "Putopis dela Prave (Stare) Srbije". Najznačajnije njegovo delo
"Odlomci istorije Srba i srpskih i jugoslovenskih zemalja u Turskoj i
Austriji" izašlo je u dve knjige 1872. Godine 1873. izdao je
istorijsko-etnografsku geografsku mapu Srba i srpskih (jugoslovenskih)
zemalja u Turskoj i Austriji, a 1881, kao dodatak ovoj mapi,
"Narodopisni i zemljopisni pregled srednjeg dela Prave (Stare) Srbije"
sa etnografskom mapom srpskih zemalja u kneževinama: Srbiji, Crnoj
Gori, Bugarskoj, Kraljevini Rumuniji, Austro-Ugarskoj i Turskoj
carevini.

Krajevi koji su verovali Milojeviću i njegovom radu
oduživali su mu se još za života. Tako je postao počasni član gradskih
opština Prokuplja, Vranja, Kuršumlije, Niša, počasni član opština
Draguške, Velikoplanske i Končićke u srezu Prokupačkom, okruga
Topličkog. Za iskazanu hrabrost u srpsko-turskim ratovima odlikovan je
Srebrnom i Zlatnom medaljom za hrabrost i Takovskim krstom petog,
četvrtog i trećeg stepena, dobitnik je Ratne spomenice i još mnogih
drugih odličja.

Miloš S. Milojević je umro iznenada 1897.
godine. Israživači njegovog života i rada, doduše oni koji uporno
tragaju za njegovom zaostavštinom, pominju kao mogućnost da je
Milojević - otrovan. Bilo kako bilo, činjenica je da se o njegovom radu
i danas u nekim krugovima ćuti, a u nekim govori šapatom. A jedan
nekrologičar ovim rečima je otpočeo izveštaj o smrti Miloša Milojevića:
"Jedna zvezda na srpskom nebu utrnula je. Ona beše neobičnog sjaja, te
i ako zvezda osvetljavaše daleku... daleku prošlost naroda srpskoga,
osvetljavaše tamne kutove prostrane otadžbine Srbinove, i na toj
svetlosti mi poznadosmo što nismo poznavali, videsmo braću našu, srpski
narod u svoj Srbiji od iznad Kaloče i Moriša, pa do Beloga mora, i od
sinjeg Jadranskog mora, pa do reke Alte, Osme i Donje Marice".

Ognjan RADULOVIĆ

Ñàäà áèõ îâäå ìàëî èñêî÷èî è ïðåäñòàâèî ïî íåøòî øòà ïîäóïèðå Ìèëîøåâî ó÷åœå.


Ðîáåðò Ñàëèíàñ ó ñâî¼èì
èñòðàæèâàœèìà è äàšå òðàãà çà íàøèì èñòèíàìà. Íàðî÷èòî ãà ïðèâëà÷è
ìèñòåðèîçíà ïëàíèíà Ðòàœ, çà êî¼ó òâðäè äà ¼å òî ñðïñêè Îëèìï. Îí òàêî�å
çàêšó÷ó¼å äà ¼å Áàëêàí ïóïàê ñâåòà.
Ñðïñêè ¼åçèê êðîç èñòîðè¼ó
Âåäå ñå êëàñèôèêó¼ó êàî õèìíå, êî¼å ñàäðæå íàðîäíå îáè÷à¼å, ìóäðîñòè,
ïîñëîâèöå è èçðåêå, à äàòèðà¼ó îä 3 äî 6 õèšàäà ãîäèíà ïðå Õðèñòà. È ñðïñêå
ñëàâå ñà ïðàòåžèì ìîëèòâàìà, êàêî ó ïðàñòàðà âðåìåíà òàêî è äàíàñ ñïàäà¼ó ó ðåä
Âåäà.
Àóòîõòîíèñòè÷êà Øêîëà çàñòóïà òåîðè¼ó äà ñó ñâè íàðîäè êî¼è ñó æèâåëè íà
äàíàøœèì ñëîâåíñêèì ïðîñòîðèìà êàî è ó ïðåäåëèìà Äà÷è¼å, Òðàêè¼å, Áàëêàíà, ó
¼óæíî¼ Ðóñè¼è è ñðåäœî¼ Åâðîïè ðàçëè÷èòà èìåíà íàðîäà ñðïñêîãà ïîðåêëà. Îâà
øêîëà, ïîðåä Áàëêàíà è öåíòðàëíå Åâðîïå, íàëàçè ïîñòî¼áèíó Ñðáà è ó Èòàëè¼è, íà
Ïèðèíå¼èìà, ó Áðåòàíè¼è, Õåëâåöè¼è, Ñêàíäèíàâè¼è, ïà è ó ñåâåðíî¼ Àôðèöè è
Ìàëî¼ Àçè¼è. Ïðîòèâíèê îâå øêîëå, êàî øòî ¼å íàïðåä íàâåäåíî, ¼å ãåðìàíñêà
Áåðëèíñêî-Áå÷êà Øêîëà, êî¼à äàíàñ òðè¼óìôó¼å íà âåžèíè êàòåäðè èñòîðè¼å è îíà
íàóêó âîäè ñìèøšåíî ïîãðåøíèì ïóòåì, êî¼è îäãîâàðà èíòåðåñèìà ïîëèòèêå.
Áèðíóô (Emile Burnouff) ó ñâîì åñå¼ó î Âåäàìà èñòðàæó¼å ïîðåêëî Èíäî-
Åâðîïšàíà êðîç Âåäå, êî¼å ñó íàñòà¼àëå ó âðåìå “àðè¼åâñêå çà¼åäíèöå”. Îí íàëàçè
äà ñå âåäñêå ïîðîäèöå çàñíèâà¼ó íà ñâåòîñòè áðà÷íîã ¼åäèíñòâà, îêðóæåíè âåðîì è
äðóøòâåíèì òðàäèöè¼àìà. Ñâî¼å äîêàçå èçâîäè èç ðîäáèíñêèõ èìåíà, êî¼à îä
äàâíèõ âðåìåíà ïðèïàäà¼ó çà¼åäíè÷êî¼ ðàñè íàðîäà. À ìè çíàìî äà ñó ðîäáèíñêè è
ïîðîäè÷íè íàçèâè ó ñðïñêîì ¼åçèêó çàäðæàëè îáåëåæ¼à àðõàè÷íîñòè è
àóòåíòè÷íîñòè äî äàíàñ.
Èñòðàæèâà÷, Øâà¼öàðàö Àäîëô Ïèêòå (Adolphe Picter) íàïèñàî ¼å äåëî
“Èíäî-Åâðîïñêî ïîðåêëî èëè ïðâîáèòíè Àðè¼åâöè”, ó êîìå ïèøå: “Ó äàâíî¼
ïðîøëîñòè ¼åäíà ðàñà ðàñëà ¼å ó ïðâîáèíî¼ êîëåâöè, íàäàðåíà ìóäðîøžó,
ãðàíäèîçíà, ñòðîãå ïðèðîäå, ðàäîì ¼å ïîáåäèëà ñóðîâå ìàòåðè¼àëíå óñëîâå ñâîãà
îïñòàíêà. Çàòèì äîëàçè äî œèõîâîã ðàçâî¼à è ïàòðè¼àðõàëíîã óðå�åœà. Òà áó¼íà
ðàñà ðàçâèëà ¼å ñâî¼ ¼åçèê, ñàâðøåí è ïóí èíòóèöè¼å çà óçâèøåíó ïîåçè¼ó. Çáîã
ñâî¼å áðî¼íîñòè ìîðàëè ñó äà ñå ñåëå, à ñåîáàìà èì ñå ìåœàî è ¼åçèê. Âåêîâèìà îä
îâîãà íàðîäà íàñòàëî ¼å âèøå íàðîäíîñòè. Òå ñåîáå îäèãðàëå ñó ñå ó ìèëåíè¼óìå
ïðå Õðèñòà, îä Èíäè¼å äî Àòëàíòèêà.” Îí çàêšó÷ó¼å äà ¼å: “…ò༠áðî¼íè íàðîä
ïîñëóæèî êàî îñíîâà çà ðàçâî¼ ìíîøòâà šóäñêèõ ãðóïà, êî¼å ñó èç œåãà
ïðîèçàøëå.” Ïèêòå òàêî�å òâðäè äà ¼å: “…¼åçèê òîãà íàðîäà áèî îñíîâ çà ìíîãå
¼åçèêå, êî¼è ñó èç œåãà íàñòàëè.” Çà¼åäíè÷êå îñíîâå îâîãà ¼åçèêà íà�åíå ñó ó
Ñàíñêðèòó è Çåíäó (ñòàðîïåðñè¼ñêîì). Îòóäà ïîìèñàî äà ñâè èíäî-åâðîïñêè
íàðîäè ïîòè÷ó îä ¼åäíîãà ñòàáëà”. Çà œèõîâ ¼åçèê Ïèêòå êàæå äà ¼å áèî íå
êîíòðîëèñàíå ñëîáîäå è îí ãà íàçèâà “¼åçèêîì ìà¼êå”. Ïèêòå òàêî�å ïèøå, áèî ¼å òî
¼åçèê Âåäà, áîãàò ¼åäíîñëîæíèì ãëàãîëñêèì êîðåíèìà îä êî¼èõ ñå ñóôèêñèìà
ñòâàðà èçîáèšå èçâåäíèöà ñâèõ âðñòà. Œåãîâ ãëàñîâíè ñèñòåì ¼å ¼åäíîñòàâàí è
ñêëàäàí. Ðàçëèêó¼å òðè ðîäà è ñåäàì ïàäåæà, ÷èìå ¼àñíî îçíà÷àâà äåêëèíàöè¼å.
Çàìåíè÷êè íàñòàâöè çà òðè ëèöà è áðî¼åâå îìîãóžó¼ó ðàçëèêîâàœå íè¼àíñè âðåìåíà
è íà÷èíà. Ïðåìà ñâèì ïðåäœèì îïèñèìà òîã ¼åçèêà íà¼áëèæè ¼å ñðïñêîì. Òàêâà
ñêëàäíîñò íå íàëàçè ñå íèãäå ñåì ó ñðïñêîì ¼åçèêó.

Srbi vladali Egiptom

Iz prapostojbine Indije naši preci su
krenuli pre oko šest hiljada godina na tri strane. Jedna grupa je,
posle kraćeg zadržavanja u Mesopotamiji, stigla u dolinu faraona

Jesu
li Srbi, odnosno Sloveni starosedeoci na Balkanu odakle su se
raseljavali na sve strane sveta, ili su stigli iz današnje Indije, kako
misle drugi, pitanja su na koja i danas mnogi naučnici traže odgovore.
Zvanična nauka je i dalje na stanovištu da su se naši preci početkom
sedmog veka nove ere doselili negde iza Zakarpatja.

Bilo kako bilo, poreklo, jezik i kultura Srba tema je kojom su zaokupljeni ne samo naši već i veliki broj stranih istraživača.

Mnogo
je zagovornika teorije da su Srbi boravili u Indiji pre njihovog
iseljavanja ka srednjoj Aziji i zapadu uopšte. Oni su složni i u tome
da je ta velika migracija počela pre šest hiljada godina i da je
trajala oko hiljadu godina. U tom svom kraljevstvu, odakle su krenuli,
Srbi su bili na visokom nivou obrazovanja, pismenosti, a i vojno
ustrojstvo bilo im je na zavidnom nivou. Uzrok njihovog pokreta na
zapad verovatno je bila prenaseljenost, uz koju idu glad i razne
bolesti.

Država Sarbarska

U toj velikoj seobi prvi
srpski glavni deo krenuo je direktno prema zapadu i u Mesopotamiji
osnovao srpsku državu Nova Sarbarska. Prema istraživanju našeg
istoričara Konstantina Nikolajevića ovaj deo Srba nije se dugo zadržao
u međurečju. Jedan deo krenuo je dalje ka Maloj Aziji, pa odatle u
Evropu, gde su naselili Balkansko, Apeninsko i Pirinejsko poluostrvo.
Druga grupa je pošla obalom Crvenog mora i stigla u Gornji Egipat. Kao
iskusni ratnici i veoma izdržljiv narod, oni su svoje mesto pod suncem
našli u onom delu Egipta koji se graniči sa Nubijom. Posle smrti
faraona Pepija îî ta grupa Srba je zavladala područjem koje je naselila
i ta njihova vladavina je trajala od 2261. pa do 2052. godine pre
Hrista. Te godine njih je u velikom sukobu porazio i potisnuo tebanski
faraon Mentuhotep îî. Teoriju o dolasku Srba u Egipat zastupa i
francuski egiptolog Masper Gaston. Kako je zapisao, Srbi su iz
Sarbarske prodrli u Afriku, a u Egipat su stigli u tri navrata. Potvrdu
za to Gaston nalazi u natpisima na piramidama i kamenim spomenicima. Ti
hijeroglifi, zapisao je on, jasno govore da je šesnaest vekova pre
Hrista u Libiji i Mauritaniji boravio narod bele rase, plavih očiju
koji je gotovo srušio egipatsko carstvo. Gaston kaže da je čak i
sačuvano nekoliko likova tih, kako su ih Egipćani nazvali "kraljevih
pastira", koji su vladali Donjim Egiptom. Njihova lica bila su obrasla
bradom i nosili su dugu kosu.

Arheološka iskopavanja u Egiptu,
Libiji i Nubiji pokazuju da je to bio jedan isti narod koji je samo u
različita vremena dolazio u Egipat.

O svemu već napisanom
potvrdu nalazimo i kod našeg istoričara Stojana Boškovića koji u delu
"Istorija sveta", između ostalog, piše i kako su Egipćani podizali
ustanke protiv srpskih vladara. U Donjem Egiptu Srbi su, prema
istraživanju Boškovića, vladali oko sto pedeset godina i ta vladavina
je završena u vreme kada je u Gornjem Egiptu na presto stupio Amozis î.
On je prikupio veliku vojsku i sa dobro razrađenim planom napao
prestonicu Avaris iz koje je kontrolisan ceo Donji Egipat. Borbe su
vođene najviše na Nilu i okolnim kanalima i posle dugog i krvavog
vojevanja Avaris je pao, a sa njim i vlast Srba u tom delu Egipta.

Seoba iz Azije

Činjenica
je da u onome što bismo u najširem smislu nazvali istorija Srba i što
se već decenijama uči u školama postoji mnogo mesta koja su pod znakom
pitanja. Upravo zbog toga oni koji se ne slažu sa teorijom da su se
Sloveni doselili negde iz Zakarpatja pokušavaju da dokažu da su tokovi
istorije, kada je reč o Srbima, odnosno Slovenima, išli nekim drugim
pravcem. Lutanja i kod njih ima, mišljenja, odnosno istraživanja se
razlikuju, ali, svejedno, "udžbenička teorija" sve je češće pod lupom.

Jedna
od zagovornika drugačije teorije od školske jeste i nedavno preminula
dr Olga Luković-Pjanović, koja svojom knjigom "Srbi... narod
najstariji" nije ostavila ravnodušnim ni najtvrđe pristalice, važeće
teorije o seobi. Uprkos svim teškoćama na koje se nailazi tokom
istraživanja, dr Luković- Pjanović je decenijama uporno tragala za
literaturom koja se bavila poreklom Srba i njihovim mestom među drugim
narodima. U svojoj knjizi navela je mnoge izvore koje je koristila
baveći se ovom problematikom.

U obimnoj knjizi "Istorija Srba"
Nenad Lj. Đorđević je, tragajući za korenima Srba, između ostalog
zapisao: "Prastari Srbi, a sa njima i mi koji danas bitišemo, pripadamo
indoevropskom stablu. Ima, međutim, naučnika koji ne prihvataju Indiju
kao kolevku ljudskog roda, pa ipak, ni njima ništa ne smeta da
upotrebljavaju izraz indoevropski, možda zato da se ne bi razlikovali
od ostalih. Mi, ipak, smatramo i potpuno smo uvereni da je naša prva
kolevka bila - Indija. Treba podvući da su masovni pokreti starih
naroda, pa među njima i naših predaka, uglavnom usmereni u pravcu
istok-zapad. Ta kretanja, tako se bar uzima, za poslednjih 15.000
godina uvek su imala isti pravac - prema zapadu." Pristalica ove
teorije je i Nemac Viktor Hejm. U jednom od svojih dela on piše "da su
indoevropski narodi sedeli negde u Aziji, pa su, držeći se prigodnog
puta, što ga sunce svaki dan prevali, došli u Evropu, dok su neki
ostali u Aziji. Što god istorija pominje narodi su se uvek selili iz
Azije u Evropu".

I Johan Riters, takođe Nemac, zagovornik je
teorije o dolasku Slovena iz Azije. U delu "Zemljopis", gde spominje
stare Srbe, on piše: "Sa vrha Mera (brdo u Indiji) pružaju se njegove
razne grane kao Himavat, Henakutaš i Nišades na kojima je živeo surovi
i odeven u odelo od koža narod Serba ili Srba." Opisujući podnožje
Himalaja, Riters još kaže: "U unutrašnjoj Indiji bile su glavne države
Prazija i Gangarija, a iza njih velika država Sarbarska, dakle srpska,
a druga je bila u primorskoj Indiji i nazivala se Panovska država."

Običaji Srba i Indusa

Posle
poraza srpske države u Egiptu, njeni stanovnici su doživeli različite
sudbine. Jedan deo ostao je u svojoj, sada već bivšoj državi i s
vremenom se pretopio u domorodačko stanovništvo. Drugi su se povukli i
nastanili teško pristupačne terene, gde su s vremenom nestali, ali je u
spomen na njih jedno prastaro jezero dobilo naziv Serbonis ili
Sirbonis. Jedna velika skupina je napustila Egipat i krenula u dva
pravca. Kako je zabeležio Diodor Sicilijski jedna grupa otišla je u
Siriju, a druga, duž severne Afrike, na Pirinejsko poluostrvo.

	Ïð

Pobornici teorije da su Srbi iz Indije krenuli na zapad to potkrepljuju
i sličnim običajima koji su se i do današnjih dana sačuvali kod ova dva
naroda. Sličnost narodnih običaja i gatanja kod Srba i Indusa je
neverovatna, a velike sličnosti postoje i u veri. Primera radi, Brama,
Višnu i Šiva imaju svoga dvojnika u srpskom bogu Triglavu. Badnjak,
koji Srbi beru i lože za vreme velikog hrišćanskog praznika, nekada se
sa drugačijom namenom, kao poseban praznik, vatre. obeležavao u Indiji.
Koren tog praznika je nađen u kultu boga Agne, kojeg su Indusi slavili
kao božanstvo ognja, odnosno

Otmica devojaka, koja je kod nas
još ponegde prisutna, i danas je aktuelna kod Indusa. Arheolog dr Đorđe
Janković sa Filozofskog fakulteta u Beogradu objavio je nedavno knjigu
"Srpske gromile" gde je, pored ostalog, povukao neke paralele između
običaja kod nas i u Indiji. Jedan od njih je da se udovica posle
muževljeve smrti odmah ili na dan godišnjice ubija na njegovom grobu i
tako sa njim odlazi na "onaj svet". Taj se običaj, uz manje ili veće
izmene i u zavisnosti od podneblja, dosta dugo održao kod Srba. Kada je
izumro, odnosno kad je udovica bukvalno prestala da prati muža u grob,
žena je učinila nešto drugo čime je, kako-tako, taj drevni običaj
sačuvala. Posle muževljeve smrti supruga se nije preudavala niti je
menjala prezime, te je tako do kraja života ostajala verna svom mužu.

U
knjizi je najveći deo posvećen spaljivanju pokojnika. O tom činu dr
Janković kaže da je jedno vreme bio prisutan svuda gde su živeli Srbi,
a da su to isto nekada, kao i danas, sa pokojnicima činili i Indusi.
Razlika je samo u tome što su Srbi ostatke spaljenog pokojnika
pohranjivali u zemlju dok Indusi pepeo prosipaju u svetu reku.

Istraživač
srpske prošlosti Miloš S. Milojević je i u poeziji našao potvrdu o tome
da su Srbi iz Indije, svoje prapostojbine, krenuli u veliku seobu. Zlo
ih je nateralo na taj korak, pa u jednom delu pesme piše: "Kako neću
suze proljevati/ kad ja idem iz zemlje Inđije/ iz Inđije iz zemlje
proklete?/ U Inđiji teško bezakonje/ kum svog kuma na sudove ćera..." U
istoj pesmi jezgrovito i upečatljivo izneti su i pravi razlozi seobe
Srba. "Te ne pade dažda ni oblaka/ plaha dažda, niti rosa tiha/ I ne
rodi vino ni šenica/ ni za crkvu časna leturđija./ Puno vreme za tri
godinice/ crna zemlja ispuca od suše/ u nju živi upadoše ljudi/ a Bog
pušta strašnu boljezanu/ boljezanu strašnu srdobolju/ te pomori i staro
i mlado..."

Ognjen RADULOVIĆ

U knjizi "Srbi... narod
najstariji" Olga Luković-Pjanović na jednom mestu je napisala: "Zbog
nepijateljskog gledanja stranih sila na rad Miloša Milojevića, a i zbog
zavedenih srpskih sinova, koji su poslušno sledili te tuđe mračne moći,
o ovom našem velikom čoveku punom ljudskih i naučnih vrlina nikada nije
bila urađena jedna v
aljana biografija. Taj posao, takođe, čeka
sutrašnju Srpsku akademiju znanja! Apsolutno je neophodno da se pronađe
Milojevićeva zaostavština, koja se možda čuva u beogradskoj Narodnoj
biblioteci, jer možda su još, kojom srećom, te četiri hiljade strana
prave istorije Srba u pripremi sačuvane. Možda se s tim rukopisom
nalazi i devet svezaka rukopisa, takođe neobjavljenih, pa četvrta
knjiga "Srpskih običaja" i poveće delo "Nemanjice". Takođe je veoma
važno da se pronađe ta njegova etnografska i geografska mapa Srba i
srpskih zemalja u Turskoj i Austriji, jer je sasvim pouzdano da će se
pomoću nje najbolje ustanoviti gde je još sve bilo Srba u njegovo
vreme".