Lični stav i ponašanje carice
Milice kao istorijski dokaz izdaje njenog zeta Vuka Brankovića u
Kosovskoj bitki na Vidovdan 28 juna 1389 godine.
Udovičko srce
Udovičko srce carice Milice nije moglo da prihvati da poginulog
kosovskog junaka Lazara do svog večnog prebivališta prati neko ko u
borbu na Kosovu polju nije ni ušao. Udovičko srce nije moglo da prihvati
da uz poginulog junaka bude neko ko ga je u presudnom boju izdao
Muž joj je poginuo predvodeći srpsku vojsku na Vidovdan 1389. godine, a
njegovo telo bilo je sahranjeno u crkvi u Prištini.
Tačno dve godine posle strašnog boja, kneginja ( po nekima carica )
Milica izmolila je od turskog cara Bajazita da telo svog poginulog muža
prenese na mesto koje joj je draže, da na njemu mirno počiva. [/font]
Bajazit je dao odobrenje, a na tu vest udovica je opremila sina Stefana,
da sa pratnjom i uz sve počasti, kako dolikuje vladaru Srbije, telo
kneza Lazara prenese iz Prištine.
Povorka je krenula iz Kruševca, a uz sina Stefana, u njoj je bila i
Milica. Kada je povorka stigla na mesto koje se smatralo granicom dela
Srbije kojom se vladalo iz Kruševca i teritorije Kosova, kojom se
vladalo iz Prištine, Milica je stala i, uz nekoliko pratilaca, ostala da
tu čeka telo svog muža Lazara.
Stefan Lazarević nastavio je put do Prištine. Tamo ga je dočekao njegov
zet Vuk Branković, zapovednik Kosova. U Vukovom prisustvu Stefan je uzeo
očevo telo iz crkve i krenuo natrag. Povorci se pridružio i Vuk
Branković, a, kada se povorka približila granici njegove teritorije sa
teritorijama svog poginulog tasta i njegove udovice, Branković se
zaustavio, oprostio od Stefana i vratio u Prištinu.
Tek kada je povorka prešla na još uvek srpsku, teritoriju kojom se
upravljalo iz Kruševca. Udovica Milica dočekala je telo svog junački
poginulog muža, isplakala se nad njim, i onda, sa povorkom nastavila
prema večnom počivalištu kneza Lazara.
Vuk Branković bio je rođeni zet kneza Lazara i njegove udovice Milice.
Po svim pravilima i narodnim običajima, on je, zajedno sa Stefanom i
Milicom, trebalo da do kraja prati telo svoga tasta Lazara. Vuk to nije
učinio, jer je, prećutno ili javno, protiv toga bila njegova tašta
Milica.
Udovičko srce nije moglo da prihvati da poginulog junaka prati neko ko u
borbu na Kosovu nije ni ušao. Udovičko srce nije moglo da prihvati da uz
poginulog junaka bude neko ko je pred bitku zadrhtao i povukao se korak
nazad. Udovičko srce nije moglo da prihvati da uz poginulog junaka bude
neko ko ga je........
Ima mnogo istoričara koji već vekovima tvrde da Vuk Branković nije izdao
Srbe na Kosovu. Oni čak nalaze dokaze za tu tvrdnju.
Ja mislim da je Vuk Branković izdao na Kosovu na Vidovdan 1389. godine,
a najbolji dokaz za to je opis prenosa Lazarevih moštiju iz Prištine,
sačuvan u knjizi najznamenitijeg srpskog istoričara Stojana Novakovića
“Srbi i Turci”.
Sin Stefan, budući veliki državnik i muškarac, morao je da podnese
susret sa Brankovićem, makar samo zbog toga da bi zaštitio majku od
bolnog čina. Udovica Milica, hrabra i snažna žena, susret sa zetom
izdajicom možda je mogla da podnese, ali, očigledno, nije želela.
Možda je taj potez učinila baš zbog nas, da nam i sada, posle toliko
vekova, pokaže kakav je uzor ponašanja, a kakav čovek ne sme da bude. Na
jednoj strani bio je Lazar, a na suprotnoj, Vuk.
U teškoj situaciji oko sudbine Kosova na svetskoj političkoj
vetrometini, opis prenosa Lazarevih mošti mogao bi da bude korisna
lektira mnogima.
