VLADIMIR PUTIN - COVEK LETA GOSPODNJEG 7515.

Subject: VLADIMIR PUTIN - COVEK LETA GOSPODNJEG 7515. 16.08.08 16:22

Čovek Leta Gospodnjeg 7515.

(od postanka sveta)

Jasno je da je Čovek godine 2007. Vladimir Putin, predsednik Republike Rusije. Ipak, moramo se podsetiti da niko ne postaje značajan samo na osnovu postojanja. Iako su tzv.
kraljevske ličnosti i savremene zvezde estrade pokušale da ubede same sebe i
svet u to (ponekad čak i uspešno), ipak su samo dela ljudska to što
preobražava čoveka u onu zadivljujuću osobu čije imenovanje tako znatiželjno
očekujemo krajem svake kalendarske godine.

VLADIMIR PUTIN - COVEK LETA GOSPODNJEG 7515. 010-1

VLADIMIR PUTIN - COVEK LETA GOSPODNJEG 7515. 010-1

Ipak, čak i dela Putinova, kojima je preobratio Rusiju od jedne od najvećih
zemalja gubitnica u zemlju nade, prošla bi neprimećeno od strane
samo-proglašenog sudije takvih dela – Zapada - da nije Putin čvrsto i
neustrašivo zabranio Sjedinjenim Državama Amerike da otmu Kosovo od Srbije i
poklone ga kriminalnim vođama šiptarske manjine u Srbiji(1)
U tom sticaju okolnosti Kosovo, samo po sebi nije tako važno (iako sveto Srbima i
primamljivo halapljivim Šiptarima). Ali je poslužilo
kao ispit ruske snage i američke slabosti. Putin je shvatio, ako bude čekao
do trenutka kada američka drskost zahteva parče ruske zemlje, da će biti
isuviše kasno da se prikaže kao zaštitnik najsvetijih međunarodnih principa,
suvereniteta i teritorijalnog integriteta međunarodno priznate države.
Napoleon je rekao: Principi su fina stvar, ne obavezuju te ni na šta. To bi moglo da
se primeni i na Kosovo. Rusija možda prvo promisli šta je njen interes pre
nego što se ispreči da brani principe ako Amerika, još jednom, prekrši
međunarodno i humanitarno pravo. Ali, rusko NjET! je zaprepastilo sve na
Zapadu, uljuljkane decenijama vladavine Gorbačova i Jeljcina, ispunjenih
pokornošću i slugeranjstvom.
Jedino zato što se usprotivio Sjedinjenim Državama (i, do sada, uspešno), Putin je
zaradio titulu Čoveka godine od strane jednog od najvažnijih medija Zapada.
Ni jedan drugi uspeh mu ne bi doneo takvo priznanje. Mogao je da nahrani sve
u Rusiji, da popravi sve puteve u Sibiru, da uvede kompjutere u sve škole,
da istrebi korupciju u svome carstvu – ništa od toga ne bi bilo dovoljno!
Ali, šamar po sred lica Amerike, javno, upravo ono što većina lidera
Evropske Unije najverovatnije sanja da uradi, i zaustavljanje američkog
prodora na sve strane – to je izuzetno i zaslužno nagrade!
Očigledno je da je Putin, nakon što je Rusiju preobratio u treznog i sposobnog džina,
veoma pažljivo i dugo tragao baš za takvom prilikom.
Ali, baš ni jedan međunarodni sukob nije imao sve one osobine neophodne da Rusija
uspe a da Amerika omane. Mešanje u zbrku u Gruziji bi samo iznelo na sunce i
ruski prljav veš, Ukrajina bi isuviše brzo bila napuštena od strane Amerike
i uvela bi Rusiju u međuslovenski sukob, šta god da se uradi u Africi bi
ostalo neprimećeno od strane Zapada koji koristi Afriku samo kada ona može
da posluži Zapadu da umiri svoju savest, muslimanski svet odbacuje svakog
kaurina ma bio on i protivnik Velikog Satane.
Ali, gospodin Putin nije mogao da čeka doveka. Amerika se šunjala sve bliže
devičanskoj pozadini Rusije, kao matori sladostrasnik koji ne može da dočeka
da se baci u zadovoljavanje svojih niskih strasti.
Neki poziv je bio neophodan, nešto zaista čisto i pravedno, neki vapaj na koji se
nije smelo ne odgovoriti.
I to nas dovodi do još jednog Čoveka godine, ali Leta Gospodnjeg 7515. od postanka
sveta – do Vladike Kosovskog, njegove milosti, preosvećenog Artemija!
Nema čoveka koji više zaslužuje pohvale i divljenje nego taj rastom neveliki
div-vladika. Ipak, na njega se sručiše pogrde, usmene i one koje mogu i telu
da nanesu povrede. Svakodnevno i neumorno ga njima zasipaju. Nikada nisu
bile reči Gospodnje istinitije: Blagosloveni ćete biti vi koje će mrzeti
zbog Sina Čovečijeg(2)
Bes koji su na njega sasuli njegovi logični neprijatelji je razumljiv – on je čovek
koji je sam samcat doveo do nemoći Amerike da stvori još jednu muslimansku
državu na Balkanu, u njihovom budalastom verovanju da će time da se umile
belosvetskim islamistima(3)
Nerazumnost američkih raspusnih lidera je razumljiva. Čak i kada se uzme u
obzir da to nikada nisu javno rekli, pro-šiptarski funkcioneri američke
države znaju da se suverenitet ne osvaja samo običnim zauzimanjem zemlje.
Suveren mora da prenese suverenitet na osvajača inače će osvajanje zauvek
biti bezakonito. Znajući da pamćenje traje duže od poraza ili straha, SAD
su, i same za svoje dobro, stvorile dugu listu potsetnika na ovo pravilo – o
tome svedoče stotine međunarodnih ugovora sa indijanskim narodima kojima su
obezbedili pravo na posedovanje osvojene zemlje novim vlasnicima.
U slučaju Kosova SAD znaju da je jedini pravi suveren na Kosovu njegov Srpski Vladika!
Jedino on može da preda tu zemlju njihovim trenutnim miljenicima.
Stoga su na njega, i na njegovu pastvu, izručili svako moguće zlo ne bi li ga
primorali da popusti. Ali, obzirom da su oni imuni na to, zaboraviše da je
on čovek nad kojim je izvršena dijagnoza bolesti pravednika i da on može da
izdrži, bez straha i slamanja, ceo taj pakao koji je Amerika stvorila na
Kosovu. On ga samo svedoči rečima: Ovo je što je moralo biti.

Subject: Re: VLADIMIR PUTIN - COVEK LETA GOSPODNJEG 7515. 16.08.08 16:27

Vladika Raško Prizrenski Artemije

Nikada nije poklekao. Nikada nije popustio.

A senatori, narodne sluge, ambasadori i drugi velikaši su se topili i
nestajali pred njim kao da je on bio živa Molitva Časnom Krstu – pred
njegovim optužbama za zlo koje podržavaju, za zločine koje kriju, za patnju
koju odbijaju da ublaže i vide.

I što je najvažnije, tapiju kosovsku nikada nije potpisao!
Zamislimo samo sav trud i novac koji im je zbog toga propao! Njihove karijere i
reputacije uzdrmane! Sve njihove niskosti obznanjene i upisane u Zapisnik
Kongresa tokom svedočenja!
A nije tako trebalo da bude!
Od vladike se očekivalo da im zahvali na nesreći koja ga je snašla i da
prihvati od kosovskih despota pravo na ćutnju.
A zbog njega sada moraju jedni druge da primoraju da se pretvaraju da su zaboravili
svoje neuspehe, da nekako zataškaju svoje savesti, i da se liše poslednje
nade da će se utešiti.
Takođe, razumljiva je i mržnja šiptarskih islamista prema njemu. Ne samo da je on
Srbin nego je i hrišćanski vladika, i još jedini srpski glavešina koji je
ostao na Kosovu ne prekinuvši nit vladičanstva srpskog nad njim. I potpuno
neuprljan beščašćem lopovluka ili ikoje druge gadosti, što je upravo ono što
njihovu otimačinu obznanjuje danas, a omogućava da sutra bude kažnjena i
opovrgnuta.
Šiptari, ta nesrećna rasa, rastureni po tuđim zemljama na Balkanu, ponovo nahrupiše,
kao i kad su bili miljenici Turaka i nacista, željni da iskorene dokaze o
postojanju drugog na zemlji koju oni zahtevaju, ali bez ikakvog traga svog
postojanja na njoj. Zato što nikada ta zemlja nije ni bila njihova.
A vladika ih je uvek blagonaklono dočekivao i pozivao ih da združe snage sa Srbima, na
zemlji na kojoj ima mesta i za Šiptare i za Srbe. Vladika ih nikada nije
odbacio ili im opovrgao pravo da tu budu. Vladika ih je štitio kad su bili u
opasnosti i kad su bili proganjani.
Zaboravljajući najosnovniju zahvalnost i pristojnost, Šiptari njemu ne daju
za pravo da opstane na Kosovu i rade na tome da ga zauvek izgnaju. Ali,
takvo ponašanje je logično i predvidljivo od strane onih kojima se on
isprečio na putu ka ostvarenju njihovih ciljeva. Ono što je tragično i
odvratno je to, da najveće i najozbiljnije prepreke i napadi, najveće
samo-uništavajuće i nerazumno odbijanje saradnje i priznanja vladikine borbe
i patnje dolaze iz same Crkve i srpskih vlasti, iako svi oni, barem
zvanično, oglašavaju očuvanje Kosova unutar granica Srbije svojim
najsvetijim i najvažnijim zadatkom.
Ko je to, i šta je to izazvalo sukob nekih crkvenih lica sa vladikom?
Možda je to zato što ih prisustvo mučenika potseća da Božansko ne blagosilja njihove
Sinode oskrnavljene ubacivanjem vražjeg u njihove redove. Ili je to zato što
njegove nadljudske vrline u sukobu sa đavolskim pokazuju svima da oni samo
izigravaju hrabrost, sklonjeni na sigurno i daleko od megdana. Ili je to
njegova sposobnost da, s obzirom da je već bio svedokom svake gadosti,
gadost prepozna, pa i onu najgadniju, pa neki uzdrhte od pomisli da će pre
vremena da ih oglasi i zbog toga moraju da ga razoružaju.
U početku su protivnici ismevali njegovu borbu, ali su zaboravili da je čovek koji je
ismejavan najjasnije ogledalo u kome se beda ismevača odražava. Ipak,
očekivali su da će ostati zatočen u koncetracionom logoru koji mu je odredio
NATO na Kosovu. Umesto toga, on se uputio pravo u srce tame. Njegova misija
ga je odvela u SAD, da razbudi dobre i smerne, da digne glas pred moćnicima,
da optuži zle i razbojnike pred celim svetom.
I čim bi se raširila vest o dolasku vladike u Vašington, tako bi se raširili svileni
skuti njegovih protivnika, raspirili bi se i zagrnuli u svoje seni saradnike
i saveznike, ne bi li u savetu nečastivom domislili kako da ometu delo
vladikino.
Nekad pre, a nekada i nakon što bi se usamljeni vladika uzdigao i zagrmeo pred
vašingtonskim sudbonoscima, najneobičnija svita bi se razmilela hodnicima
Kongresa ili Stejt departmenta, ponizna i molebna, kao što i treba da se
bude pred tim prestolima demokratije i slobode. Nekoliko Njihovih milosti
(kako su ih zvali na engleskom), vladika drugih eparhija, je bilo u tim
pohodima, praćenih mirjanima, i zamalo ne upropastiše trud vladike
kosovskog.
Da su bili pripušteni na Dvor francuski pre Revolucije, neka kneginja bi sigurno o
tim svešteničkim (ne)dostojanstvenicima ostavila zapis u dnevniku: Sve u
svemu, bez milosti i ljupkosti, a ostatak svite potpuno prostački(4)
Sećanje na njihove likove, još brže nego na njihove reči, bi bilo izbrisano iz
pamćenja onih sa kojima su se sreli. Vašington se trudi da ostavi utisak da
se tu cene i pamte samo istinska moć ili istinska lepota. A oni nemaše ni
jedno ni drugo.
Druga, mnogo gora stvar za taj zdrug polusveta je bilo to, što su svoju predstavu
izvodili pred pogrešnim gledaocima. To je bilo kao kad bi orkestar serenadu
pevao pod prozorom naručioca a ne njegove drage. Ili, kao kad bi odsečeni
prst poslali mafijaškom kumu a ne porodici otetog.

Njihov zadatak je bio da Srbe, a ne Amerikance, ubede da je samoubistvo najbolje za zdravlje.

I tako su svaki put propali kad su pokušali da osujete vladiku u Americi.
A politički faktori u Srbiji, i oni na vlasti i oni u takozvanoj opoziciji,
su, u najboljem slučaju, ignorisali vladiku. Neki su ga, čak, proglašavali
remetilačkim faktorom na Kosovu i tužakali ga okupatorima srpske zemlje.
Izgubljeni u minskom polju koje su sami zasejali, ne smejući da se maknu jer
se boje da ne budu razneti, srpski lideri su zamrznuti, nepokretni i drhte u
strahu od bilo kog pokreta koji moraju da naprave. Najveći strah im izaziva
vladikino neumorno delovanje, naročito što to obznanjuje njihovu
beskorisnost i nevažnost, i pred Srbima i pred stranim silama koje varaju.
Ipak, mora se priznati da vlastodržci Srbije nisu bili potpuno besposleni.
Napravili su neke izmene. Narodne vođe su sprovele reforme, naročito vojne.
Obavezu da se služi narodu, i da se narod štiti, su preobratili u farsu
dočeka sa crvenim tepisima nakon povratka sa međunarodnih poniženja, uz
počasnu stražu i fotografisanje sa izbeglicama i graničarima duboko u
pozadini.
Iako srpski lideri poziraju kao hrabri zaštitnici srpske časti, njihovi vulgarni
instinkti ih primoravaju da nikada ne naljute nekoga ko ima moć, da zapamte
svako ime kojim mogu da zastraše svoje kolege, da poljube svaku ruku koja
deli bogatstvo i da se naklone pred svakim idolom vlasti.
A najviše od svega vole da se okupljaju i da jedni drugima čestitaju na sopstvenoj
sramoti.
Slepi pred stvarnošću da su njihova deca sledeća na spisku istrebljenja,
prepuštaju se najprastarijem obredu politike: orgiji podele plena. Nakon što
dobiju nagrade za trampu Kosova za šarenu lažu, neće zastati da pomisle kuda
će sa plenom kada im vrata budu razvaljena a oni izvedeni na istinu pred
besan narod, koji se sve više ustremljuje ka njima.
Ali, za razliku od gluvih ušiju neprijatelja i začepljenih ušiju sunarodnika, nakon
godina neprestane borbe da spase Srbe i Kosovo, vladikine reči dospeše do
otvorenih ušiju predsednika Putina. On je razumeo i svetski značaj Kosova i
njegov značaj za međunarodni ugled Rusije.
To je bila ta zlatna prilika koja mu je trebala da uđe u istoriju!
Vladikina upornost i hrabrost su kupile vreme Putinu da dosegne snagu koja mu je
trebala da bi bio naimenovan Čovekom godine 2007.
Putinov stav u vezi sa Kosovom je potvrdio da je Vladika Kosovski Čovek godine 7515.
Bez obzira šta će biti ovozemaljsko rešenje sučeljavanja Amerike i Rusije,
večita uloga Kosova ostaje ista kao i uvek: Ono je simbol borbe dobra i zla,
ispit vere i hrabrosti, tlo na kome se uvek sile nebeske sukobljavaju sa
silama paklenim.
I oni koji su nahrupili na Kosovo, i oni koji su ga za njih okupirali, trube na
sve strane da je Kosovo njihovo pravom osvajanja. Ali ne vide da Kosovo
nikada nije bilo toliko Srpsko kao danas. Toliko Srpske krvi je natopilo tlo
da je svo bilje iz nje oživotvoreno. Šume, na vetru, šapuću: Srbi, Srbi,
Srbi...
Toliko se Srpskih kostiju i živog mesa Srpskog ujedinilo sa tom plodnom grudom
kosovskom da će sve ono što iz nje rodi i hrani buduće stanovnike Kosova da
ih preobrati u Srbe – ono smo što jedemo!
Srbi više nisu deo samo kulturološke i društvene istorije Kosova.
Upravo zato što su istrebljeni na Kosovu od Šiptara, Srbi su ugrađeni u njegovu
suštinu.
Ukopani u tu svetu zemlju od strane ubica koji su time hteli da sakriju svoj genocid,
Srbi su postali i sastavni deo Prirodne Istorije Kosova.
Višeslav Simić

» Putin: Rusija razvija nuklearni potencijal
» Covek o kome se danas govori
» MAGARAC I COVEK - VEOMA SLICNI PO KARAKTERU
» CUDAN COVEK, KEVIN RICARDSON - PSIHOLOG ZA ZIVOTINJE