Odnosi Rusije i SAD nikad gori od hladnog rata

Na izbijanje rata u Gruziji uticala su dva značajna događaja u poslednjih šest meseci - proglašenje nezavisnosti Kosova i odluka NATO da odbije razmatranje ulaska Gruzije i Ukrajine u Alijansu, a već je izvesno da će on imati uz brojne regionalne i niz dugoročnih globalnih posledica, od poremećaja energetske bezbednosti, jer je reč o regionu kroz koji se transportuje kaspijska nafta i gas, do ubrzanja pregovora o američkom raketnom štitu u Evropi. Najvažnije je, ipak, pogoršanje odnosa između Rusije i SAD, najveće od hladnog rata.

Koliko će se ti odnosi zakomplikovati zavisi pre svega od daljih poteza američke administracije, kaže za „Blic“ Fjodor Lukjanov, glavni urednik časopisa „Rusija u globalnoj politici“. „SAD su u nezgodnoj situaciji. Prvo su javno obećavale pomoć Gruziji, a sada zbog angažovanosti u drugim sukobima mogu samo da je demonstrativno podrže“, ukazuje Lukjanov i podseća da je Kondoliza Rajs, američki državni sekretar, prilikom prethodne posete Tbilisiju izjavila da se „SAD uvek bore za svoje prijatelje“.
„Što se tiče dijaloga Moskve i Vašingtona o ovom i drugim problemima, njega sa ovom administracijom neće ni biti, a kakva će biti sledeća, videćemo“, navodi Lukjanov.
On ističe da je Rusija postigla cilj jačanja svoje pozicije u regionu, dok je Gruzija izgubila rat i pretrpela značajne gubitke. „Najgore za nju je to što je definitivno uništila svoj teritorijalni integritet“, kaže on, potvrđujući mišljenje Sergeja Lavrova, šefa ruske diplomatije, da je pitanje gruzijskog integriteta prevaziđeno.
Povodom izjave predsednika Dmitrija Medvedeva da će Rusija „podržati i garantovati“ sve odluke Južne Osetije i Abhazije o statusu Lukjanov kaže da Moskva neće priznavati nezavisnost Južne Osetije i Abhazije, jer to ne bi imalo nikakvu važnost ako je ne priznaju drugi. Ali „njihova nezavisnost je neizbežna, ma koliko dug bio taj proces“, zaključuje on.
S druge strane, Tim Džuda, britanski analitičar, u izjavi za naš list kaže da je Rusija mešanjem u sukob u Južnoj Osetiji sebe dovela u kontradiktornu situaciju, jer je dosad, u slučaju Kosova, podržavala teritorijalni integritet, a sada ga nije poštovala.
„Zbivanja u Gruziji loša su i za Srbiju, koja namerava da u UN zatraži ocenu legalnosti proglašene nezavisnosti Kosova pred međunarodnim sudom, a i za vlasti u Prištini, jer će ovo zaustaviti dalji proces priznavanja te nezavisnosti“, ističe Džuda.
Među „kaznenim merama“ Zapada za angažovanje Rusije u Gruziji spominje se njeno isključenje iz G8, otežavanje njenog članstva u Svetskoj trgovinskoj organizaciji, pa i međunarodna izolacija, ako prekrši primirje. Već je otkazano učešće tri zapadne zemlje na zajedničkim vojnim vežbama sa ruskim snagama u Japanskom moru, kao i učešće ruskog broda u manevrima NATO na Mediteranu.
Novi nacrt rezolucije o Gruziji
Delegacija francuske vlade planira da u narednih nekoliko dana dostavi na razmatranje Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija nov nacrt rezolucije o Gruziji, zasnovan na tzv. Sarkozijevom planu, saopštio je predsedavajući Saveta, ambasador Belgije u UN Jan Grauls.
Južna Osetija i Abhazija odlučne su u nameri da dobiju nezavisnost, saopštili su Sergej Bagapš i Eduard Kokojti, predsednici te dve samoproglašene republike u Gruziji.

Rat uzdrmao čitav region
Gruzija je istupila iz Zajednice nezavisnih država, koja okuplja bivše sovjetske republike. Dodatno su narušeni i odnosi između Moskve i Kijeva zbog učešća
Crnomorske flote u operacijama u Gruziji, a Ukrajina već dovodi u pitanje ostanak flote na Krimu, i pored ugovora o zakupu koji važi do 2017. Rat u Južnoj Osetiji mogao bi takođe da posluži kao inspiracija drugim narodima u zamrznutim
sukobima na postsovjetskom
prostoru, poput Pridnjestrovalja, u Moldaviji, i Nagornog Karabaha, u Azerbejdžanu.

Sporna pitanja
- Širenje NATO na istok
- Američki raketni štit
- Kosovo
- Energetska bezbednost
-Prava na eksploataciju Arktika

Tišina zvaničnog Beograda poslužila je kao znak prećutne podrške i ruskom kažnjavanju Gruzije

Brza eskalacija borbi posle pokušaja Gruzije da oružjem povrati suverenitet nad Južnom Osetijom dominirala je u međunarodnom diplomatskom, medijskom i javnom diskursu protekle nedelje. Iz celog sveta su nagrnula mišljenja, komentari i emocije. Svi su, izgleda, imali stav o tome ko je kriv, zašto je sukob eskalirao i kako ga okončati. Svi osim zvaničnika Vlade Srbije (uz značajan izuzetak Olivera Ivanovića). Njihovo ćutanje sasvim dovoljno govori o tome šta nije u redu sa spoljnom politikom Srbije.

Zvaničnici Vlade Srbije i njen ministar spoljnih poslova imali su i moralnih i političkih razlogada se oglase čim je počeo sukob između Rusije i Gruzije.

U najmanju ruku, Srbija je mogla da se pridruži horu onih koji su apelovali za mirno rešenje sukoba i trebalo je da reafirmiše svoj principijelni stav o nepovredivosti unutrašnjih granica. Na kraju krajeva, Gruzija je, uprkos priličnom pritisku nekih evropskih zemalja i Vašingtona, odbila da prizna nezavisnost Kosova i njeni najviši zvaničnici su čak upozorili da bi nezavisnost Kosova mogla da destabilizuje Kavkaz. Još je veći razlog to što je Srbija i sama bila žrtva „humanitarne intervencije”. Ćutanje zvanične Srbije poslužilo je kao znak prećutne podrške ruskom kažnjavanju Gruzije . Principijelno, saopštenje Srbije moglo je malo da iznervira Moskvu, ali ne i da izazove osudu osim ako Moskva nije bila neiskrena kada je dosledno potvrđivala teritorijalni integritet i suverenitet Gruzije.

Politički, ćutanjem i neisticanjem veze između nasilja oko Južne Osetije i Abhazije i odluke nekih zemalja EU i Amerike da pomognu i priznaju nezavisnost Kosova nije samo propuštena prilika da se osnaži argument Srbije o nepovredivosti njenog suvereniteta i teritorijalnog integriteta; to je takođe bilo neodgovorno i neopravdano. Evropski državnici kao što su Leh Valensa i Jirži Dinstbir, kao i evropski i američki mediji i analitičari, našli su vezu sa Kosovom čim je Gruzija ispalila prve hice. Zašto su onda zvaničnici i lideri Srbije ćutali? Mora se zaključiti da su suviše neiskusni, suviše zbunjeni ili bojažljivi.

Možda su suviše neiskusni da bi shvatili da su imali priliku da uverljivo dokažu da je njihov argument bio ispravan i da će priznanje Kosova destabilizovati mnoge druge države i regione u kojima će separatisti, ohrabreni ovom odlukom, daleko odlučnije slediti svoje ambicije za nezavisnost. Takođe su propustili priliku da razgolite praznoću izjave Amerike i EU da je slučaj Kosova „jedinstven”. Konačno, propustili su priliku da reafirmišu svoj glavni argument da, kada se zaobiđu međunarodno pravo i Povelja UN, pobeđuje zakon džungle. Koliko bi ubedljiviji bio slučaj Srbije za male i siromašne države koje čine ubedljivu većinu članica UN? Da je istakla licemerje Bušovih izjava o potrebi očuvanja suvereniteta Gruzije u svetlu njegove politike prema Kosovu, Srbija bi samo povećala svoje šanse da uspešno lobira za podršku u Generalnoj skupštini UN za postupak pred Međunarodnim sudom.

Možda su bili suviše zbunjeni koga da podrže u sukobu. Da li je trebalo da podrže Gruziju i njeno pravo na teritorijalni suverenitet ili Rusiju, koja je bila glavna podrška Srbiji u njenoj borbi za teritorijalni integritet i suverenitet? Odgovor je da je trebalo da izraze svoju podršku poštovanju demokratskih principa i međunarodnog prava. Ni Rusija ni Gruzija ne bi se uvredile principijelnim stavom koji bi još jednom potvrdio njihovu potrebu da prekinu nasilje, poštuju međunarodno pravo i nepovredivost međunarodnih granica. Na taj način Srbija bi zadobila kredibilitet za sopstvene interese i dovela bi se možda u poziciju za ulogu u bilo kojoj međunarodnoj komisiji, koju će sigurno osnovati ili UN ili OEBS.

Na kraju, bojim se da je pravi razlog zaštose zvaničnici Srbije nisu oglasili prosto to što su suviše plašljivi i nemaju hrabrosti da zauzmu odgovoran i principijelan stav, čak i ako bi to bilo ispravno i neizbežno bi išlo u korist interesima same Srbije. Imam utisak da je ovo još jedan slučaj prekomernog opreza da se ne uradi ništa što bi možda uznemirilo nekog u EU i što bi imalo za posledicu produženje liste uslova koji se od Srbije očekuju za članstvo u EU. „Prijatelji” Srbije u Evropi će možda pomisliti da Srbi ne žele „ozbiljno” da se pridruže njihovom klubu ukoliko zvaničnici Srbije budu ukazali na nešto što je očigledno – da je neodgovorna politika nekih članica EU i SAD pomogla da se stvori mnogo opasniji i nestabilniji svet; takav u kome vladavina zakona sasvim ustupa mesto vladavini oružja. Ukoliko lideri Srbije i njena vlada ne budu dosledni u svojoj odbrani međunarodnog prava, kako onda bilo ko može ozbiljno da veruje da je ova vlada odlučna i predanau svojoj borbi za Kosovo? Ako je to u pitanju, onda je nezavisnost Kosova najmanja pretnja državnosti Srbije.