Druzenje, diskusije, upoznavanje, humanitarne aktivnosti
|
|
| | IVO ANDRIC - SRPSKI NOBELOVAC |  |
| | | Author | Message |
|---|
Kosovka
Admin
 Number of posts : 336
Локација : Srbija, K&M
Посао/хоби : Profesor i humanitarac
Расположење : Optimisticko
косовка :
Kosovka : 1
Registration date : 2008-07-28
cheet for users
ЕУРЕКА ЧАТ:
    (0/0)
 |  Subject: IVO ANDRIC - SRPSKI NOBELOVAC 13.08.08 2:48 | |
| Андрићев пријем код Тита уговорио је Добрица Ћосић, који је зебележио и сне бивање:
-
Како ћу то, богаму, да изведем!? Увредиће се Крлежа! Он је требало да
добије Нобелову награду, а не Андрић. И ја сада треба да честитам Иви
Андрићу...
Ћосић описује и сам пријем:
“Била је заиста мучна,
та изнуђена приредба државне почасти великом писцу. Тито маршалски
званичан, Андрић амбасадорски уштогљен и дипломатски конвенвионалан.
Очекивао сам да ће нас Тито задржати на ручку, с обзиром да нас је
примио у 11 сати и да смо послужени само кафом и лимунадом. Тачно у 12
Тито је одложио своју лулицу са упаљеном цигаретом и устао, устали смо
и сви ми за њима, па смо се руковали са лажном срдачношћу. Тито ме је
задржао на часак, да ми каже: 'Неки много скроман човек овај Андрић'.
Сагласио сам се. Пријем је одржан у Ужичкој 15. Андрић је позван са
супругом Милицом, а пратили смо га Аца Вучо, као генерални секретар
Савеза књижевника Југославије, и ја. У Титовој резиденцији, поред њега
и Јованке, затекли смо Јована Веселинова, председника Савеза комуниста
Србије. О том пријему нисам никад ни реч прозборио са Андрићем. А ни са
Крлежом, на нашим вечерима у Мажестику".
Масони и комунисти су се,
углавном, међусобно искључивали, по логици организације и степену
конспиративности, али и допуњавали кроз симпатије и чланство у обе
организације. Интелектуална елита београдских масона увек је иритирала
водеће комунисте, а како и не би кад су у њој били, између осталих,
познати универзитетски професори, научници и уметници. Али, сви они су
углавном после рата постали стуб комунистичког режима, као што су били
и оног претходног, који су комунисти срушли као монархо-фашистички.
Зато је Андрић у Стокхолму примио Нобелову награду отприлике и као
“Брозов изасланик”.
Да ли је у крајњој инстанци, и сам Тито,
негде при дну своје душе, задржао бар малчице симпатију према Андрићу
као слободном зидару? А морао је знати за тај период његовог живота, и
због највиших одликовања, које му је додељивао лично или преко
изасланика.
Нека нам зато припомогне и једна Титова изјава, коју директно можемо довести у везу са тим питањем:
“Ми
смо упозорили Совјетски Савез! Састао сам се совјетским војним аташеом
и рекао му да се немачка војска креће према њиховој граници и да сам
сигуран да ће доћи до напада. Имао сам информације из Загреба од неких
'слободних зидара', који су били упознати са оним што се спрема”.
Разговор Тито – Андрић
Ипак је Тито у разговору са Андрићем био отворен и слободан, свој са својим.
Тито: Ако смем питати, друже Андрићу, на чему сада радите?
Андрић:
Право да вам кажем, не бих могао да говорим на чему радим, већ више о
томе на које ствари се враћам. Пошто овде нема новинара, који би од
ових речи одмах нешто направили за јавност, могу да Вам кажем да
продужујем хронику о Босни у 19. веку. Са “Травничком хроником” дошао
сам до 1817. године. Сад бих отишао даље, до пропасти феудализма. Сами
Турци су уништили феудализам у Босни. Омер-паша Латас поклао је бегове
у рату, понекад ми изгледа да сам се превише задржао на Омер-паши. У
ствари, ради се ту о пропорцијама. Иначе, Омер-паша је врло занимљив
човек. Родио се у Плашком, у Горском Котару, у православној породици. У
Госпићу је био кадет. Кад је његов отац извршио неку проневеру,
пребацио се у Босну, где је у Бања Луци служио код неког човека. Ту му
је саветовано да се потурчи. Свршио је школе и отишао у Цариград, где
је постао мајстор и, на крају, генерал. Тај Личанин угушио је 16 буна у
Турској. Где год је долазило до побуна, слали су Омер-пашу. Године
1852. послат је да угуши феудалну буну у Босни, где су се бегови бунили
против нових реформи. Били су веће папе од самог папе...
Тито: И сад су неки још такви. У Турској нигде не можете видети фестове, а у Босни их још увек носе...
Андрић:
Омер-паша је веома занимљив и чудан човек. У њему су бегови видели
'Влаха'. Говорили су да је 'Влах', иако је био маршал. Изгледа да је он
са задовољством слистио бегове. Задржао сам се доста на њему...
Последње године био сам болестан, а идем стално и по овим прославама,
па скоро ништа нисам радио...
Тито: Можете ли користити архиве у Цариграду и другим турским градовима? Они имају много материјала.
Андрић:
Свакако да имају, али га љуборно чувају и мисле да имају много више. У
Сарајеву сам видео да и ми имамо врло добре податке. Пошто се ради о
19. веку, мислим да нећу имати много тешкоћа, утолико пре што се ја
углавном држим Босне. Ето, на тој теми сам радио и мислим још да радим,
кад ове прославе прођу... Турци су страшно неповерљиви и љубоморни. Они
се плаше да им други раде по архивама...
Богдан Црнобрња, шеф Титобог кабинета је на то приметио: Можда је то зато што је њихова историја негативна у односу на нас!?
Андрић:
Не мора то бити сасвим тачно. Турци су у почетку своје владавине у
нашим крајевима били друкчији, али их ми највише памтимо из њиховог
декадентног доба. Не може се казати да је у првој фази њихов режим код
нас био нарочито нечовечан, иако је свака окупација тешка..."
Тито: У односу на богумиле, они су у првој фази били напредни...
Андрић:
У Туској се морао примити ислам. Кад је то учинио обичан човек, чак и
роб, могао је постати маршал у турској војсци. Где је то другде било
могућно? У многим земљама, у том погледу, и данас постоје разне ограде
и препреке. У Турској је било великих везира Арбанаса, Мађара, Срба,
Хрвата и Црногораца. А тако високи положај на Западу могао је неко
заузети само ако је...
Тито: ... припадао 'плавој' крви...
Андрић: У почетку, турски режим није био тако рђав, само ми на њега гледамо из данашње перспективе...
Ћосић: И због јаничара...
Андрић:
И на Западу су врбовали младе људе, и чинили исто што и Турци са
јаничарима, само на мало блажи начин. Шта су били ардити у Италији, или
припадници СС у Немачкој? Све су то јаничари... Онај стари египатски
књижевник, о коме сам Вам говорио, веома је интересантан човек. Он је
историк и романсијер, као што је код нас био Стојан Новаковић. На
једном међународном конгресу говорио је против Турака. Врло оштро их је
напао. Пошто је слеп, није видео да у првом реду седи турски амбасадор.
После његовог говора, он му је пришао и рекао: 'Ја сам амбасадор
Турске...' На питање да ли су Турци били негативан или позитиван фактор
у нашој историји, одговара студија Стојана Новаковића, која је још и
данас добра. Свакако да је свака окупација негативна, али су Турци
нешто и донели. Они су пренели разно воће, занатство, грађевинарство...
Тито: То нису радили само Турци. Арапи су били градитељи мостова...
Андрић: Арапи се жале да су Турци негативно утицали на њихову културу...
Тито: И турским трупама било је доста и Арапа.
Ћосић: Нарочито у афричким корпусима.
Андрић:
Без обзира на разлику у порецима, кад Турака је било нешто слично као и
у Америци, човек је могао постати све за шта је имао способности. Није
требало да буде племић...
Тито: Сад се ствари помало враћају унатраг.
Андрић: У Турској сам био са нашом парламентарном делегацијом, коју је предводио покојни Моша Пијаде.
Тито:
Да ли су вам причали како су се Срби, за време битке у близини Анкаре,
показали вернији турској власт од самих Турака? Борили су се и тада кад
су се сами Турци предавали. О томе сам слушао од самог Бајара
(председника Републике Турске)...
Андрић: Да, то је познато. Биле су то трупе Јанковића...
Разговор је, дакле, био сасвим куртоазан и опуштен.
Комунисти су сарађивали са масонима
Комунистима
је било забрањено чланство у масонерији, што сведоче и врло озбиљни
документи. И док је била илегална, КПЈ је као члан Треће
интернационале, била обавезна да поштује њене одлуке. А забрана
чланства комуниста у масонским ложама, строго је подвучена 1922. године
на ИВ конгресу. “Слободни” су искључивали “неслободне”, рушењем државе,
односно државног и друштвеног пореткла.
Ипак је та веза, тајна као и
све што је од највећег значаја међу организацијама и владама,
функционисало на разне начине, поспешивана час са једне, час са друге
стране. Међутим, није само српска карактеристика да је “једино правило
да нема никаквих правила”, то се односи и на КПЈ и велике ложе
слободних зидара. Ови последњи су, после победе комуниста, прелазили у
КПЈ, међу њима и наш главни јунак, књижевник Иво Андрић.
Тако се
догађало да слободни зидари на својим сеансама дискутују и о својој
браћи, која су пригрлила КПЈ. Опште је познато да су у ову категорију
сврстани, уз мање познате, углавном редовни универзитетски професори и
академици САНУ: Александар Белић, Синиша Станковић, Илија Ђуричић,
Милан Бартош и Александар Дероко, професор филозофског факултета Виктор
Новак, књижевници Вељко Петровић, Густав Крклец и Иво Андрић,
композитори Крешимир Барановић и Михаило Вукодраговић и други, о чему
сведоче записници и друга грађа појединих масонских ложа у Београду.
Неће
бити на одмет поменути да су у проглашењу ДФ Југославије и победе НОП
са КПЈ и Титом на челу изузетну улогу одиграли Винстон Черчил, Иван
Шубашић, Рибникар, Синиша Станковић и амерички генерал Вилијам Донован
- масони. Резолуцију о проглашењу нове, комунистичке Југославије
прочитао је угледни масон проф. др Синиша Станковић.
Након блокаде
Југославије од стране СССР и других социјалистичких земаља, када је Иво
Андрић пришао КПЈ, ступили су, тајно или јавно, на сцену бивши угледни
масони, који су могли својим ауторитетом допринети успостављању
привредне сарадње са капиталистичким земљама и тако - спасити усамљену
и са свих страна притиснуту Титову Југославију. | |
|  | | Kosovka
Admin
Number of posts : 336
Локација : Srbija, K&M
Посао/хоби : Profesor i humanitarac
Расположење : Optimisticko
косовка :
Kosovka : 1
Registration date : 2008-07-28
cheet for users
ЕУРЕКА ЧАТ:
(0/0)
| | Subject: Re: IVO ANDRIC - SRPSKI NOBELOVAC 13.08.08 2:49 | |
| Тајни живот Иве Андрића
О прикривању масонског деловања Иве Андрића у Брозово време на свој начин посведочио је и загребачки историчар Богдан Кризман.
“Иво
Андрић био је врло успешан у дипломатској каријери до 1941. године. Без
подршке неке одређене грађанске странке, без добрих веза у 'чаршији', а
познат по свом ранијем деловању у омладинском покрету у
Аустро-Угарској, ушао је у Министарство спољних послова у Београду
1920. године и ту брзо напредовао. Није га омела ни епизода с масонском
организацијом, када је из организације (Ложа 'Доситеј Обрадовић') био
искључен због љубавне афере (1926).”
Изузев заплењене архиве
генерала Милана Недића и материјала о београдским масонима, безмало да
нема поузданијих извора на ову тему.
Шта је са Андрићевим
евентуалним масонским стажом у иностранству, поготово је тешко рећи, с
обзиром на 'заверу ћутања', коју масони полажу својим ложама и,
углавном јој остају верни, целог живота.
Чаршијску причу о љубавним
везама Андрића са супругом Густава Крклеца поткрепљује чињеница да су
били искључени из масонерије, баш као што су и два намесника - Раденко
Станковић и Иво Перовић, такође због жене овог другога, били искључени
из масонског савеза. Међутим, они су потом и враћени, па су те епизоде
постајале део њихове масонске прошлости...
После масонског искуства
са истражном комисијом у Влади генерала Милана Недића, Андрић је у још
већој мери истраживао - чување тајне: Додуше, он је и раније схватио да
је чланство у тајним, забрањеним организацијама уско повезано са
ћутањем и чувањем заклетве, односно тајне. То је овај искусни човек на
дугом путу од младобосанских националиста, који су сматрали да се
индивидуалним терором може свргнути омрзнута црно-жута монархија и тако
остварити сан о уједињењу 'са мајком Србијом', преко заклетве у
Краљевини Југославије и њеном Минстарству иностраних послова, до
чланства у Комунистичкој партији Југославије, схватио као део своје
судбине. У разним ситуацијама служио се уметношћу афоризама и
моралистичких сентенци, да би прикрио тај свој завет ћутања и
прикривања.
Прећутао Нобелову награду
Парадоксално
је, на крају, сазање да је Иво Андрић био најсамокритичнији онда када
је требало да буде најсрећнији - у данима сазнања да је добио највише
што може да добије човек на земљи за свој рад међу људима и народима -
Нобелову награду за књижевност.
У тим данима, када је славила читава
социјалистичка Југославија, доживљавајући ту награду као израз
поштовања културног света према Титу, Југославији и њеним народима,
Андрић је био меланхоличан, безмало – невесео.
Изјаве које је дао
првом новинару - честитару, специјалном дописнику париског “Ле Фигаро
Литтераире”, деловале су поражавајуће, иако са - задршком, коју је наш
писац стилски неговао управо због Брозовског оптимизма и парола о
срећној будућности, од којих је већи део народа живео више него од
сиротињских зарада, али и због владајућег социјалистичког реализма у
уметности, који је писца обавезивао да шири веру у живот и победу
радничке класе и совјетског пролетеријата.
Свестан релативности
свега на свету, и онда када му је било 'море до колена', Андрић је знао
да га многи не воле, ни у земљи, ни у иностранству. Чуо је, и проверио,
како су неки чувени француски академици, на вест из Шведске о
балканском лауреату за књижевност 1961. године, узвикнули, не верујући
у оно што су чули:
“Ко беше тај Андрић?”
Андрић је дописнику
париског књижевног журнала рекао о себи целу истину, у складу са
натукнутим, владајућим принципима у Брозовој Југославији:
“Ја сам песимиста окренут животу!”
Након
те крунске изјаве о свом карактеру, тачније од оних службених, од којих
му је зависила дипломатска каријера, самокритички се јадао и правдао
своје животне и моралне принципе, којих се придржавао као цистерцит
молитве и рада при предавању Богу на набесима и одрицању од живота на
земљи:
“Мој живот је лишен сваке живописности. Уосталом, ја улазим у
седму деценију живота, здравље ме забрињава, толико да сам морао да
одбијем да ме пошаљу у Индију на прославу Тагорине стогодишњице.
Истина, од детињства ја нисам био, како кажу, добро држећи..."
Овај
и наредни, несигнирани цитати су из париске литерарне ревије, која је
прва донела разговор са Андрићем након саопштења Шведске академије о
лауреату за књижевност. Луцидни специјални дописник листа приметио је,
сасвим искрено, нешто што такође открива нашироко познати Андрићев лик
и посве непознато средство одбране од публицитета: “Кад бих покушавао
да измамим од њега више његовог поверења, он се бранио осмехом, врло
благим и помало тужним, који му се никада није губио. Мало је рећи да
му слава Нобелове награде није уопште ударила у главу. Изгледало је,
напротив, да се затвара више но икада у смерност, што је био у прилици
да ми више пута приреди...”
“... А ја као писац? Припадам оној
категорији писаца који не познају самог себе. Тешко да ће вам веровати
кад кажете тако нешто. На страну свако поређење, често помислим на оно
што је Микеланђело рекао у једном свом писму, кад је већ био стар: “Ви
не можете замислити до које тачке се осећам невредним. И мени се чини
да нисам никада научио свој списатељски посао...”
Умешни француски
саговорник довео је у питање Андрићев оптимизам и његову суздржану
оптимистичку филозофију уопште, тако видљиву у његовим многобројним
карактерним метаморфозама, 'суровим и ужасним сценама' у награђеном
роману “На Дрини ћуприји”, Андрић се (од)бранио на свој, латински,
проверени, мудри начин:
“Знам. Али таквих набијања на колац као што
је оно чији ужас описујем, било је, у Босни, на хиљаде. Слика коју ја
сликам - црна је, можда, све до алегоријског значења које се у њој
налази. А и неко је већ запазио да се у тој слици већ налази једна
светла тачка која наговештава излаз.”
И у овом разговору, Андрић се,
као што смо већ рекли, жалио на здравље и године, иако је тада имао 66
година и био тек неколико година у врло срећном браку са Милицом Бабић,
првом београдском школованом костимографкињом, како наглашавају
Французи, која је тада иза себе имала више стотина радова.
Специјални извештач париских новина зато протестује:
“Какве
поодмакле године? Снажно то оспоравам. На њему се оне уопште не виде.
Он је витак, прав, доброг стаса, има сјајну, густу косу, са раздељком
са стране, једва проседу. Његов поглед, иза наочара са масивним
оквирима, зрачи топлином, добротом, младалаштвом..."
И од најраније
младости то је била затворена, Пандорина кутија од човека. Жорж Адам,
до краја наклоњен Андрићу и сав радостан што је с њим у разговору, који
ће га кроз париску ревију представити целом свету као добитника
Нобелове награде, у једном часу забринуто примећује:
“Никад ми није
било теже да једног писца наведем да говори о свом делу и о себи самом
- мој домаћин је заменио улоге. Дуго се распитивао за париске новости,
за нова књижевна остварења и издања...”
Андрић је био непроменљив.
Како је постао комуниста
Иво
Андрић је својевремено био подвргнут врло оштрој критици крајем 1944.
године, посебно због деловања у Берлину 1939-1941. године и начина на
који се вратио са особљем амбасаде из Берлина у Београд. И цео његов
дуги дипломатски пут у Краљевини СХС и Краљевини Југославији био је у
новој, социјалистичкој држави, изложен беспоштедној критици, сумњичењу,
нелепим квалификацијама, понижавајућим оценама и презиру, који је
претпостављао и партијске, али и правне санкције, које су се
подразумевале, макар и не биле срочене разговетном оптужбом те врсте.
Радован Зоговић ће то рећи на свој начин:
“То
је било време када је београдска чаршија - анонимно, полуанонимно, у
приговору - режала на Андрића као на свог 'протежеа', што се 'продао'
комунистима.”
Шта му је замерала ослобођена народна критика у ослобођеној народној демократији?
Свашта:
-
нагле мене и промене, брзом пругом, табора, коме је служио као ревносан
државни чиновник пуних двадесет година, малтене за време постојања
Краљевине;
-брза промена ћурка, од краљевског посланика до народног
посланика у Скупштини Социјалистичке Републике БиХ и народног у
Савезној Скупштини 1945-1953, у ком периоду је био председник Савеза
књижевника Југославије и Удружења књижевника Србије;
- прилагодљивост без преседана;
-
колебљивост на јавном месту и видљиво повлачење у себе, и то у
социјалистичком друштву, које од сваког свог члана тражи да буде
искрен, отворен, одлучан и јасан...
Дедијер је у својој књизи о Титу
навео став Владислава Рибникара, изнет у разговору са Владимиром
Бакарићем, и то у ратним временима, када је наш писац живео повучено и
анонимно у сметнутом станчићу порушеног Београда, а овај други у ратној
престоници партизанске државе, где је и донета одлука о забрани
повратка династије, којој је Иво Андрић служио од почетка до краја,
верно и одано.
Рибникар:
“Андрић је прави језуита, љигав и отмен!”
И
Јован Дучић, о коме је Андрић имао високо мишљење пре рата, а поразно
после његове смрти, није поштедео свог дипломатског колегу и
непоправљивог монографа заостале Босне, бегова и фратара, изрекавши о
њему суд сличан Рибникаревом:
“Језуита Андрић!”
Исидора Секулић,
вечна београдска дама, чији се женски дух винуо у сфере придржане
најузлетнијим мушкарцима, у више наврата је говорила афирмативно о Иви
Андрићу, његовим однегованим манирима и нарочито књижевном дару. Овог
пута, пред Радованом Зоговићем, а можда и због њега као таквог,
поновиће ту квалификацију, коју су, после Рибникара, понављали многи,
па и она:
“Језуита!”
У “Знаковима поред пута”, сам писац је на
више места проклињао своју природу, истичући терет своје
резервисаности, ћутљивости, спорости и неодлучности, плашећи се да не
каже оно што не треба и не учини оно што би за њега могло да буде
штетно.
Дакле, Андрић је био “подељена личност”, која се најчешће
обрачунавала сама са собом, као посматрач и посматрани, између којих је
непремостив јаз и непомирљив однос људи који имају најдубље право не
само на љубав, него и да мрзе и буду мржени.
Ели Финци је у поратној “Борби” писао о Андрићу као 'барјактару српске културне срамоте'.
Верујемо
да је поље спознавања дефинитивних истина засађено небројеним фигурама
отворених и затворених значења, а да ће се ускоро проширити новим
отварањем и Удбиних досијеа у садашњим условима, када се многи црвени
табуи раголићују пред (осветничком) знатижељом људи који су праћени,
хапшени, гоњени, робијали, кињени и на разне друге начине малтретирани
од свемоћних тајних полиција Брозове војске и управе.
Андрићеве
тамнице, саслушања и евентуална врбовања, неутврђени рок стажа међу
слободним зидарима у земљи и свету, 'симпатије' Немаца, који су га
штитили и у Берлину, а за време окупације у Београду остављали на миру,
поред свега, Андрићев евентуални боравак у Брозовом затвору у
ослобођеном Београду 1944. године, његово извлачење и 'прање' од греха
прошлости у време 'обнове и изградње', придобијање за чланство у КПЈ,
добијање највиших одличја од председника Тита и увођење у његов
најповерљивији Савет Федерације, могуће послератно масонерство и
чланство и интернационалним организацијама... Много је тога још нејасно
и нама и јавности уопште, тако да врата остају отворена за неочекивана
нова сазнања и осветљења.
Био је превише мудар, а да не би увидео
замашност и дуготрајност револуционарне промене. Ђилас га је видео како
у новој држави 'прима промену као не битну за његово схватање људске
судбине'. Поменуо је и његово берлинско поглавље. Уз констатацију да су
'друге због сличних улога стрељали и судили на дугогодишње робије',
испричао је занимљив детаљ, везан и за себе и за Андрића, с тим што је
један био у улози господара, а други потенцијалног сужња:
“За време
изложбе о рату, коју је на отвореном простору на Калемгдану приредила
Армија, ако добро памтим - 1951. године, Андрић је затражио да дође код
мене. Он, иначе, није никада ни од кога, поготово од власти, ништа
тражио, нити ичим био на досади. Тада, чим је сео, почео је узбуђено и
гледајући у сточић између нас.
- Ето, видите, те изложбе... Моја
слика је тамо, при потписивању Тројног пакта. Па то разни људи
свакојако тумаче... Незгодно, данас, после толико времена...
“Ја сам
био обишао ту изложбу: повисоки Андрић у фраку, био је утолико
упадљивији на увеличаној слици, јер је стајао по страни, у првом плану.
Доиста су падале примедбе: 'Пази, Андрић', многи то нису ни знали...
Позвао сам телефоном надлежног друга из Политичке управе Армије и
договорио се с њим - док је Андрић још био ту - да се слика сместа
уклони - Андрић је, као постиђен, захвалио се и одмах опростио..."
Милован Ђилас је, најзад, изнео и круцијалну мисао о положају писца Иве Андрића у новом друштву:
“Андрић
је, можда, прецењивао - и ја то држим да је прецењивао - опасности: он
је више био потребан новој власти, него она њему. Али, кад је већ
одредио своје држање, Андрићу честитост није допуштала ни толицно
одступања, колико му је касније светска слава могла загарантовати.
Одоживео је свој век са маском лојалности и сарадње, коју ништа није
могло узнемирити, али испод које су се у бескрај гранали грижње,
страхови и очајања.” | |
| | | | Kosovka
Admin
Number of posts : 336
Локација : Srbija, K&M
Посао/хоби : Profesor i humanitarac
Расположење : Optimisticko
косовка :
Kosovka : 1
Registration date : 2008-07-28
cheet for users
ЕУРЕКА ЧАТ:
(0/0)
| | Subject: Re: IVO ANDRIC - SRPSKI NOBELOVAC 13.08.08 2:50 | |
| Набијање Андрића на колац у Алијиној Босни
Идеолошку штетност
Андрићевих романа Шукрија Куртовић, као заговорник национализације
муслимана у Босни, маркира путевима којима ће кретати и будући напади
на Андрића од његових бошњачких критичара. Оно што мезимчету
Карађорђевића, између два светска рата, није сметало за богатим
београдским српско-југословенским трпезама, сада му је у Брозовој
многонационалној Југославији боло очи - Андрић је муслимане у родној
Босни називао Турцима.
Куртовић своју (пре)осетљивост преноси на
'сцене страве' у Андрићевим романима, увек приписане, вели, муслиманима
као дивљацима у обрачуну са господом хришћанима. Проглашавајући га за
непријатеља муслимана, Куртовић великог писца 'части' и таквим
'салонским' изразима као што су 'љигав као јегуља', стављајући му на
душу претежак терет цитат - “који каља једну лепу страницу наше
националне историје”. Испаде да је Андрић и шовиниста, и непријатељ
који патолошки мрзи 'муслимане као националне душмане', при чему,
писац, који је тако јетко осуђивао и истраживао мржњу у Босни добија
епитет Мефистофела и демона. Био је, међутим, пре књижевни психијатар,
него - психотерапеут...
Проглсио је Куртовић Андрићеве романе плодом
чисте фантазије, књижевно скроз-наскроз промашене, а историјски нетачне
и рогобатне. Кулминацију његовог напада представља ступица у коју је
сам упао, наменивши је Андрићу, исказом да су “Босанци Турци трију
вера”, при чему је алузија сасвим јасна - национална хармонија у Босни
је боља него у осталим деловима Југославије, што потврђује и она
максима о “Турцима трију вера у Босни”. Та теза високо надилази и
Гарашанинову и Вукову крилатицу: “Сви Срби на окуп”, којој је платио
данак, пре свих, Доситеј Обрадовић у “Љубезном Харалампију”,
честитајући васкрс и њему и 'свој браћи трију вера!'
Између двојице
тако разлиичитих критичара Андрића, као што су Куртовић и Адил
Зулфикарпашић, успостављен је мост који се зове - бошњачка нација, под
чијим, највећим, луком ће се наћи политика моћног политичког емигранта
са крупним капиталом, што ће се распрострети и на формирање властите
странке у предвечерје рата у БиХ, ангажујући другог јунака у овој
драми, марксисту-лењинисту Мухамеда Филиповића, као овлашћеног
барјактара странке и њеног учења. А та политичка партија назваће се
именом које јој је било примерено - МБО (Муслиманска бошњачка
организација), какву је и призивао историјски тренутак пред велику
катаклизму...
Са Зулфикарпашићем почиње друга фаза 'бошњачке
агресије на Андрића', који је проглашен сотоном муслиманског живља,
подстрекачем, и инспиратором злочина. Поред тога, он је у кључној сцени
романа “На Дрини ћуприја” (набијање на колац) - “срамотни компилатор
једног египатског мученика за ислам”, продукт независне Титове
пропаганде. Однекуд је био обавештен и о продору на Запад Андрићевих
дела на светским језицима у огромним тиражима - путем конзулата и
амбасада СФРЈ у свету. Зулфикарпашић продубљује критику Куртовића,
слажући се с њим да је нобеловац компилатор и агитатор верске мржње,
националног отрова и хушкања горопадних Срба на муслимане, невине
овчице пред подивљалим прогонитељима.
Туњо Филиповић је, одричући се
преконоћ својих 'научних' лењинистичко-марксистичких погледа на свет,
међутим, упро прстом у родоначелника антимуслиманске коалиције. Тај
човек је Иво Андрић. У сећању нам је његова цинична изјава да су
Андрићева дела “Босну више делила него ли многе војске које су преко ње
марширале и у њој крв проливале”, чиме је подигнута фетва против овог
писца, као много доцније Хомеинијева против славног Рушдија и његовог
романа “Сатански стихови”.
Део интензивне кампање Бошњака против
Андрићевог 'евроцентризма' у опису босанских муслимана, њиховог морала,
туркофилства, заосталости, неадаптивности на живот у хришћанским
земљама, пратиле су и “Свеске” Андрићеве задужбине у Београду, чији је
избор прилога био увек добро одмерен и толерантан, независно од
заснованости преузетих текстова и степена загрижености аутора
(Ловреновић, Дураковић, Дурић), што је учвршћивало углед годишњака у
земљи и свету. Најзад, једна расправа најновијег датума синтетички је
осветлила цели аспект непосусталог атаковања Бошњака на личност и,
посебно, романе Иве Андрића.
Мухсин Ризвић је, дакле, пре више од 25
година подстакао жеравицу на којој су грејали руке и жарили душу
муслимански реконструктивни фанатици разних боја. И све то под плаштом
неслагања са књижевном Андрићевом сликом нетом засноване муслиманске
нације и њихове државе, наговештене кроз тада још забрањивано учење
младомуслимана, а касније и кроз санкционисану “Исламску декларацију”
Алије Изетбеговића, који је, као раније осуђивани и непреваспитани
младомуслиман, имао репутацију латентног вође у политичком организовању
фанатизованих следбеника, дуго и у социјализму држаних изван
конститутивних народа, без националних атрибута.
Преиспитујући ове
хајке на књижевно дело Иве Андрића, које се непрестано воде са позиција
данашњег бошњачког беговата, чији су носиоци већи Турци и од самих
Турака из Мале Азије - како је Тито рекао Андрићу на свечаном пријему у
Белом двору - не можемо се отети утиску да су њихови назори
непроменљиви. Као што су некада пркосили реформама Турске царевине на
умору, јер је 'болесник са Босфора' био уздрман и серијом оружаних
устанака Срба у Херцеговини (и Босни), тако данас на разне начине
покушавају да законзервирају 'бошњачки дух', кога уздижу у сферу
'опстојања', пркосе и хришћанској Европи, а не само српским писцима и
њиховом делу. Неизлечива мржња према 'кауринима' и 'Власима' коју је
Иво Андрић маестрално описао у низу својих прича, а у "три писма"
посебно, фундаментална је потка свих ових напада, која се као бумеранг
враћају у Боосну
Није ли Иво Андрић био далековид пророк, који је,
од своје Дисертације до задњег слова написаног у турском милету у
Босни, непогрешиво пророковао трајно лошу будућност за онај део
исламског света, који се клецаво и недопустиво споро примиче свеопштим
вредностима цивилизованог света!?
Акценат је на незамисливо великој
штети која је муслиманима нанесена додељивањем Нобелове награде
Андрићу, 'јер се тиме његова лажна слика о муслиманима неконтролисано
шири по свету'.
Шта да радимо са оваквим разапињањем Ива Андрића толико година после његове смрти?
Пропаст
Југославије, сумрак велике и међународне полетне Титове државе,
ослободио је простор за све фазе агресије Бошњака, односно 'бошњачког
духа' на Андрића, јер је тек после његове смрти скраћена та дуго
прижељкивана 'зелена трансферзала', која је водила директно од
муслиманског до бошњачког имена, а Иво Андрић после свега био проглашен
за босанског Макриза де Сада.
Андрићево трајно решење косовског проблема
Више од стотину и педесет година стоји као Демаклов мач над главом српског народа нерешено питање: Чији су Косово и Метохија?
Ниједан
политички систем, ниједна држава на овим просторима, није успела да
реши тај фатални национални удес покољења, посебно оних који су тамо
живели и, злом судбом, и данас тамо живе. Зашто је то тако? Нови
нараштаји оптужују старе. Кажу: Космет, односно “Стара Србија” јесу
колевка српског народа и државе, али до половине ЏИЏ века, од када се
пажња српских владара окреће према изградњи и обнови српске државе на
централном њеном делу. Тек од кнеза Михаила, поготово после Берлинског
конгреа 1878, дипломатско-политичка активност Београда и Патријаршије
почела је да се постепено враћа Космету...
Црна хроника нас,
међутим, подсећа да се са Космета 1878-1912. иселило више од 200.000
Срба. Ни после балканских и Првог светског рата, када је Космет доспео
тамо где му је историјско место, у састав Србије, односно Краљевине
СХС, Косово је донекле умирено нагодбом са несмиреним беговатом и по
много чему сличном ономе у Сарајеву.
Онда је за председника Владе
дошао Милан Стојадиновић, који је афирмативно парафирао спис свога
помоћника за иностране послове Иве Андрића - “Елаборат о решењу
албанског питања”. Други светски рат и Брозово време, све до Брионског
пленума и Устава из 1974. године, којим је ова област добила аутономију
републике, остајући покрајина којој је сметало помињање таквог имена.
Буне нахушканих Шиптара биле су интернационализоване, а након Титове
смрти прерасле су у оружане сукобе са Милошевићевом полицијом и српском
војском која је, задњи пут, осветлала образ “у малом светском рату”
против Србије. НАТО-амерички “ваздушни удари” 1999. и бомбардовање
Србије, у целини, конзервирали су затечено стање, али са протераним и
избеглим Србима, стање “ни рата ни мира”, али и рата и мира, под
контролом америчке војске и савезника њихове милитантне политике, траје
до ове преломне - независности Косова.
Сада смо пред огонетком вековне загонетке: Чији је Космет?
Али,
поред свега тога, хрватско-босански “историчари” и даље неуморно копају
по Андрићевој “стидној мрљи”, односно по Елаборату о косовском трајном
решењу.
Као високи чиновник у Министарству иностраних послова
Краљевине Југославије, а у времену 1937-1939. помоћник министра (Милана
Стојадиновића), Андрић је обављао многе одговорне и осетљиве службене
послове, међу које спада и тзв. Аиде-мемоире о албанском питању од 30.
јануара 1939. Спис је настао након званичне посете италијанског
министра иностраних послова грофа Галеаца Ћана у јануару 1939. године,
када су у службеним и неслужбеним разговорима у Београду и Бељу
разматрана многа питања везана за положај Југославије, између осталог,
и албанско питање.
О службеном карактеру тог списа, који је начињен
као подсетник о албанском питању, говори податак да аидемемоире није
потписан и да је служио само за интерну употребу у Министарству
иностраних послова. На Иву Андрића, као аутора списа, указује тек лична
забелешка министра Стојадиновића на почетку списа: “Реферат г. Андрића
30. И 1939.”
Андрићев Аие-мемоире чува се у Архиву Југославије. Спис
је у целини, са својим напоменама и објашњењима испод текста, објавио
Богдан Кризман у чланку “Елаборат дра Иве Андрића о Албанији из 1939.
године” у “Часопису за савремену историју”.
Након тога протетстовао
је тадашњи председник Управог одбора Задужбине Иве Андрића Родољуб
Чолаковић. Из преписке, која се потом развила, види се даљи ток
догађаја везаних за различита тумачења Аиде - мемоире - а о албанском
питању. Расправа ни касније није јењавала; напротив, Аиде-мемоире често
је навођен као доказ Андрићевог тобожњег потцењивачког и непријатељског
односа према албанском народу, па је на Косову, не тако давно било чак
предлога да се Андрићева дела због тога бришу из програма за наставу
књижевности.
У колективном памћењу су два помињана, и данас актуелна
дописа Родољуба Чолаковића редакцији загребачког “Часописа за савремену
историју”, који се дрзнуо, никог не питајући за допуштење, па ни
Андрићеву задужбину, надлежну за давање одобрења о прештампавању било
чега што је потписивао наш Нобеловац у било које доба свог дугог
живота. Радило се о провокативном објављивању давно сметнутог
Андрићевог Елабората о решењу арбанашког питања у Краљевини
Југославији, једном од списа којег је Андрић забравио у црну кутију
својих радова којима је приступ јавности био строго забрањен, до гроба
и након смрти - толико су га притискивали ти његови давни списи о
служењу “ненародним режимима”.
Тај презрени, стидни, и у сну и на
јави потискивани службени акт писао је високи чиновник Министарства
иностраних послова Иво Андрић по наређењу свог претпостављеног шефа
Милана Стојадиновића, који је у предвечерје Другог светског рата добро
оценио да ће на Косово и Метохију, најплоднији и најстарији део српског
етноса, јурнути јуришници нове римске империје, оличени у
Стојадиновићевом пријатељу Бениту Мусолинију и грофу Ћану, италијанском
министру иностраних послова.
Чолаковићева два апела нису погодила
циљ. И главни уредник Јелић и Кризман су били у праву - монопол над
јавним деловањем истакнутих личности не може придржавати “нитко”, па ни
Савет задужбине, чији се председник Управног одбора ставио у заштиту
баш тога права, дотле неприкосновеног поседа Партије. Напротив, чини се
да је објављивањем “арбанашког елабората” и текстова који су се касније
јављали на ту тему, започела ерозија љубоморно чуване тајновитости из
“мрачне” прошлости Иве Андрића, у чију се одбрану, ето тако то бива
када су партијски дугорочни интереси у питању, ставила монолитна КПЈ -
СКЈ, додуше већ начета борбом са дисидентима, тајним затворима,
зверским прогонима многих људи, који су завршавали у црвеним
мучилиштима само зато што су другачије мислили. | |
| | | | Sponsored content
| | Subject: Re: IVO ANDRIC - SRPSKI NOBELOVAC | |
| |
| | | | | | IVO ANDRIC - SRPSKI NOBELOVAC | |
|
Similar topics |  |
|
| | Permissions in this forum: | You cannot reply to topics in this forum
| |
| |
| |
|
